Наша књижевност

Пјеваћу како дјечаци расту очију крупних и сунца ишту и како мушки песница тврда клисуре ломи, отвара брда и бајке зида на пепелишту...

Слушам гунђање сапутника

и гледам земљу како се мијења. Како ће о њој сјутра знати широка срца запјевати

пјесници — без мог оптерећења!

А ипак, ево, и ја идем

с убојном четом оклопника

и на мом штиту трепери зрак, борим се, ступам у корак,

а за мном дјечак тужнога лика.

,

"Имам гунђавог сапутника, сељаче Бранка, земљака мога, шапуће за мном све тише, тише:.. илџ га, можда, не чујем више

од нашег марша гвозденога.

БРАНКО ЋОПИЋ