Наша књижевност

Ма али ПН

Ри зна

Ево ме, ту сам, са топлим осмјехом знанца, да горим "срцем, да стиснем братску шаку без жбира, без тутора, без катанца

да социјализам сретнем на сваком мом кораку.

И ништа ми није страно, ни пусто, незнано, далеко, дуго су, дуго заносом шаптале жиле!

Ал жељу једну што сам је срцем пеко

и још не рек о — о да је прољећа свиле!

Да ме је Лењинград срио у ђурђевском зелен-грању, да нијесу смрзнути вруци, и кровља снјежна, и Нева; отоци да оживе, отоке да опточе

воде — и град-прољеће прољећем да пропјева!

О што не дођох кад развигор обале заруди и врисну санте, и вјетар окна отвори. Тако бих да запловим, ко сликар да се узбудим — да град у мени оазом гори, гори!... ДУШАН КОСТИЋ. ј:

„а