Наша књижевност

708 у Кљижевносг

се никад није ослободио извесних елемената религије. У очајању он сумња у све и изругује се свему, али кад говори о правди он не може без појма бога и неба, ма и у фигуративном смислу. Међутим, у доба када је стварао своје најборбеније песме, не само што је научни социјализам већ био тековина међународног радничког покрета, него се раднички покрет, на класној основи и с научним погледом, почео развијати и у Хрватској и у Босни. Крањчевић је 'асећао да радничкој класи припада будућност. Он је сањао о слободи свог национално потлаченог народа, али је као заслуженог победника видео радника. Он није јасно схватао да ће се победа извојевати класном борбом и револуцијом, он је то изражавао кроз космичке визије и хришћанске параболе. У светској поезији радничка класа тада је већ имала своје тумаче. Но у нашој поезији, у којој је Ђура Јакшић под утицајем Светозара Марковића почео да апострофира раднике, први је Крањчевић нашао акценте за ову мисао:

„Стрмиш такав, гвоздену дижућ мишку Спрам небеса, једини крви смртне Кому патри чело да круни своје Побједним знаком.“ (Раднику)

А у ораторијуму „Први гријех“, написаном за Зајчеву музику, у коме обрађује библиску тему изгнанства из раја због јабуке с дрвета сазнања, он у тој оперно-религиозној травестији доводи на крају вођу радника, као вођу хора генија насупрот хору демона, који позива Адама и Еву да путем рада пођу у Еден:

„Рад ће вам дати полет и жар И бит ћете као и Бог!

И бит ћете круна и свемирска част И држати небо и свијет.“

Живећи и стварајући под условима аустробосанске мизерије, када ни у Хрватској није било ширег размаха народних снага, и Крањчевић је, као Шилер по Енгелсовој карактеризацији, често бежао из баналне мизерије у високопарну. Нарочито је то чинио у последњим годинама. свога стваралаштва (од 1900), у збирци „Трза-

ће. О у