Наша књижевност

+

тај и Шр ЧЕ

С. С. Крањчевић 709

ји“. Његов Задњи Адам, као последњи преживели човек из рода титана који су све на земљи створили својим рукама, умирући исписује на вечном леду опустелога глобуса упитник. У лирски ванредно интензивној песми „Иза спуштених трепавица“ он бежи у неки пантеистички спој унутарњег света и природе, препуштајући се наизменице сензибилним утисцима и скептичким мислима о свету, своју немоћ поставља у звездане висине умањујући стварност према Алфи и Малим Колима, а на „вратима велике моћи“ саркастично-халуцинаторских „Луцидних интервала“ налази као исход — „великог Буду“. То су очајничке самообмане песника, који је хтео да верује да: •

„Далеко од тог свјетског кала,

Гдје скврне земљу човјек-бјесник,

Над земним прахом лебди пјесник.“

(Коло среће)

Но песник у својим стварно светлим моментима види земљу, осећа патње и проблеме народа, гневно оптужује и патетично 60дри, евоцира старе ускоке и тражи слободну будућност народа, жигоше припузе, туђинске слуге и опортунисте у песми о господском псу Кастору, диже протест кроз Отпуштеног војника који је своју пушку могао и „паметније испаљивати“, а остао је сакат у интересу монархије и добио за то крстић, кроз Нашег чову и кроз Исељеника који напушта земљу јер у Њој не може да живи. Он брине о сељаку на земљи, у песмама као „Сан или јава“ с горчином црта визије пропадања народа, а у низу песама јављају се фигуре о народу који је жив разапет и треба га спасти, о Јудама који га продају. Реалистичке поетске слике су ређе, чешћа су апострофирања „вјековног мученика“, а у гневној тузи -због положаја свог народа, који има историју и треба да ствара историју, Крањчевић често сматра „Ах, свуд је боље, мој народе јадни“, У његовим патриотским песмама има и баналних фраза „Бог и Хрвати“, а има и горких пребацивања Европи за коју Хрватска подноси мученичку судбину. У „Словенској липи“ он налази израз за једно много шире осећање јединства свих словенских народа. А после поплаве романтично патриотских стихова на нов начин одјекују његови најличнијим емоцијама прожети стихови о домовини која је понижена, чију будућност носи у срцу, с којом је срастао: