Наша књижевност

710 Књижевност

„И све што по њој гази, по моме срцу плеше, Њен руг је и мој руг: Мом откинуше бићу све њојзи што отеше И не враћају дуг.“ (Мој дом)

А у песми „Мисао свијета“ он проширује видике патриотизма до братства слободних народа:

„А над свијетом азур дрхти тамјановим лаким димом Над братскијем човјечанством и над земљом-домовином.“

То да га „трзаји' безнадежне сумње нису никад потпуно обес«крилили (иако мутко и мистично поздравио је руску револуцију 1905 у песми „Визија“), да је ма и у космичко-религиозној травестији наговестио право радника на господство светом — то је победа песника над баналном мизеријом тадашњих прилика и над високопарном мизеријом својих звезданих бекстава.

У гневном сарказму због неправедних и бесмислених услова у друштву он понекад саркастично удара по човеку уопште, појединачне појаве моралне наказности понекад издиже до универзалнога или једној појави даје битан значај, као у „Маскираној гомили“ и другим песмама болног сарказма, који понекад прелази у цинизам, као:

„Еј, знадем што ти хоће невоља,

Кад круха молиш ти и камен примаш,

Држ, лубању ти бацам крвника,

Џа глођи је, да бар штогод имаш...“ (Удовичин новчић)

Наказностима и бедама он супротставља рад и љубав као агстрактне принципе и моралне категорије. Опева борце пале за слоСоду и попришта некадашњих борби (,Незнани гроб“, „Херонејски лав“), наговештава да победа и господство припадају радницима, али слике које даје апстрактне су, а пут до те победе нејасан, тако он у једној од својих најјачих песама доводи Христа на барикаде француске револуције, а у „Визији“ под утиском прве руске револуције мутно наговештава поход „легија из црног подземља“

.