Наша књижевност

У Ри =

С. С. Крањчевић 711

и евоцира никог другог него Расколивикова. То су границе његове мисли, које не дају да се поетски израз развије до пуне истинитости.

Поетске реквизите Крањчевићевих песама понекад су старинске, узете из арсенала дотадашње хрватске и српске поезије. Песник има своју вилу пјесме и своју белу девицу, у тим виловањима има анђелчића, у сентименталним тирадама има диминутива и конвенционално поетичних фраза, чак су и неке нове и савремене мисли често обучене у такво неподобно рухо. Као што се мисаоно отимао из збрке еклектизма, а није успео да се сасвим отме, тако се и у погледу форме, отевши се из дилетантизма, колебао не нашавши потпуно своју форму и израз. Свакако да ту има извесног утицаја његовог провинциског живота.

Отискујући се као „свемирски грађанин у балону маште“, песник „пјесничку брижно смотава пртљагу“ и „трпа у ковчег све идеале“. Али пошавши у том балону маште на обалу Гангеса и Нила, ка Мраморној Венери, песник зна да мртви кип лепоте гледа погледом змије, а да се пред том мртвом лепотом умире. Песни« је тражио дах живота, а не мртву лепоту.

У многим песмама с библиском или космичком фабулом Крањчевић се обрачунава с питањима друштва, са самим собом у односу на та питања. Тако се он рве с религијом у песми „Ели, Ели, лама азавтани2“, у ванредно пластичној песми „Два барјака“ даје Христа тужног због крсташких похода у његово име, у песми „Мојсије“ разрачунава се са својим сопственим сумњама у погледу вође и народа, а често се сатирички разрачунава и с питањем функције поезије, с књижевничким позивом („Ефета“ и друге).

Ако у песмама као „Анђео бола“ и „Гробље на умору“ пада у безнађе, он увек жуди за летом орла. Из мутних апстракција „Трзаја“ симбол орла броди „над земним прахом и ропским дахом“. Та жеља за узлетом уз истовремено бекство са тла реалности добија објашњење у стиховима да су песнику „крила смјела приковали на пропела“. Ту исту песму о орлу Крањчевић је ставио касније у сатиричан оквир, назвавши је „Скроз непокорна "пјесма Срећка Хугурсуза“. У последњим својим годинама Крањчевић је углавном могао да се диже из клонућа веровањем у моћ слободне мисли, која је апстрактно схваћена, као у химничкој песми „Ексцелзиор“. И тај тешки дах који бије из песама названих песимистичким и хваљених као таквих, оптужује друштвене и политичке односе у којима се Крањчевић рвао тражећи истину, слободу и правду.