Наша књижевност

и старе мржње и. наде нове, па гори, гори

Марковачка Алија сва.

Ко пламени позив

искра ће да полети

и све да покрене, и све да позове: —

цео завичај се мој сад буди из сна.

Над Купусином су облаци сишли и над Алијом просули

ко из ведра кише

и ко зна, ко зна

куда су отишли —

слободом сва земља

мирише...

ПОБУЊЕНА ЗЕМЉА

Последњи су пуцњи замрли над водом и бој је престао, и тишина легла... Топтали су коњи жустрим, брзим ходом, дрхтала је земља, пшеница полегла.

Хеј, ви коњи, коњи, лаки као птице,

пољане и њиве, кукурузи свилни!

Ви, наши шумарци и наше равнице, расли смо у вама, и зато смо силни!, .

~

Хеј, ви брда плава, модри топољари, раскриљена земљо, лепото вечерња! Неспокој сте прави туђину постали, а за нас сте топли ко брига матерња!

Свако дрво и грм, и струк кукуруза заседа су странцу, напет лук и стрела.

| 4 3 5