Наша књижевност

РРА

Хроника

заувек растао са поезијом, он се изненада поново почео јављати, обележавајући своја нова песничка прегнућа линијом сталног успона. Поема за нас, коју је Народна књижница Накладног завода Хрватске издала у посебној свесци, претставља највиши песников досадашњи домет.

Поема за нас опева херојске подвиге наших радних људи у изградњи социјализма, стваралачку лепоту нашег живота у препорођеној домовини. Већ по самој тематици, захваћеној са живог врела нашег саврем-ног живота, ова поема укључује се у она наша савремена прегнућа која изражавају и која су и сама израз нових вредности наше социјалисличке епохе. Бременита квалитетно новим људским и поетским могућностима, које иду упоредо са великим тековинама у свим осталим областима нашег друштвеног живота, ова поезија непосредније дејствује на свест нашег социјалистичког ч0века, јер му говори мисленим поступцима и осећајним сликама, јер му говори осмишљеним стилом његове свакидашње _ праксе; истовремено, тражећи за обликовање нових садржина одговарајуће песничке поступке и облике, она се и сама, на том путу радосних слутњи и открића, оспособљава за све истинитије, све целовитије обухватање и изражавање живих тенденција наше нове социјалистичке стварности.

Тема социјалистичке изградње наше земље, која собом носи највише животне тренутке радости и лепоте, распирила је у Танасију Младеновићу жар одушевљења. Ношен својим узбуђењима, која су резултат зрелог разумевања друштвених процеса који се одигравају, Танасије Младеновић је у овој својој поеми, занемарујући поетску објективиза-

5 Књижевност

765

цију стварности, дао првенство својим осећањима, који су израсли на њој. У Поеми за нас штуро се види, у конкретним видовима и манифестацијама, предмет песникових егзалтација. Препуштајући се осећању радосне скоро националне гордости због стваралачког елана социјалистичког преображавања живота, која је у њему стално присутна и интензивна, он није увек нашао одговарајућу поетску меру стапања личног и општег, субјективног и 06јективног. У његовим полетним стиховима, обојеним припростом спољном мелодичношћу, наметљивије је оно што песник осећа од онога што је изазвало његово осећање. Слабећи или кидајући везу свог поетског осећања са реалношћу која га је изазвала, и то осећање, овако изоловано, постаје недовољно поетски мотивисано: његово емоционално дејство слаби. Међутим, и када Младеновић евоцира извесне елементе из објективне стварности, он им не даје увек ону потребну боју конкретно пронађених појединости, које би и у нама изазвале сличан круг радости и усхићења: „И зато не питај:

Откуд љубав таг

Не питај, већ прођи

са краја на крај:

сад у земљи мојој

вечно цвета мај;

сад се земља моја

препорађа сва.“

Емоционални елементи које носе ови стихови живе од приметног унутрашњег интензитета; али поетски облик у коме су казани, апстрактан и стереотипно реторичан, онемогућује да та истинска и вредна осећања покрену и у нама слична расположења, да нам отворе могућност, да нам