Наша књижевност

766

наметну потребу да се и ми прожмемо песниковим усхитом и да нас убеде да је то усхићење пред стварношћу у пуној мери мотивисано и целисходно. · Тај апстрактни начин обележавања, који је конкретне мотиве песниковог доживљаја у овој поеми учинио исувише општим, дакле поетски недовољно сликовитим, осећа се иу појединим фигурама помоћу којих песник тежи да постигне већу поетску пластичност у дочаравању својих доживљаја стварности. За млади колектив он ће наћи баналан епитет ,дивни“; нашу снагу обележиће тиме што она „ново гради, старо руши“; кад хоће да нагласи да ће удружени напори бити крунисани успехом, он ће рећи да се из њих „рађа живот 6ољи, нов“; за наш живот он тврди да је „ко широка река скрено колосеком тим на коме се ватра претвара у пламен“, не осећајући унутрашњу нелогичност слике (река — колосек —__ ватра), итд. итд. Ако песник та општа и сасвим уобичајена обележја, у којима нема ничег поетски решеног, употребљава намерно, ако. од тога прави свој поетски систем да (би своју експресију учинио што једноставнијом, свој песнички стил што приступачнијим, онда би, нема сумње, у тражењу речи, обрта и фигура који су најближи и најугоднији _ УХУ „просечног читаоца“, морао бар настојати да избегне оне опште употребљаване изразе, који су се већ одавно компромитовали у песмама наших мучитеља и мученика поезије.

Зар није сам песник показао да се једноставним песничким језиком, — кад та једноставност одговара простој унутрашњој чистоти мисли-и осећања, — може много целисходније песнички изразити:

Књижевност

„О, не питај више! Кроз Железник сада сви возови хукте, сви возови слазе

из детињства мога, из снова, из маште.“

На тој очигледној тежњи за упрошћавањем, за једноставном темом, разговетним поетским језиком, јасном мелодиозном линијом, требало би да песник још више инсистира, да је оплемени замашнијим напором, већим интензитетом и много промишљенијим изразом. Полет који поема собом носи и сугерише, прожет примарним али јаким осећањем, намеће се својом сугестивношћу. Таква поезија, сва вибрантна од истинског напона осећања и присног разумевања животних тренутака социјалистичке садашњице, — уздигнута до високих поетских акцената, — приступачна и пријемчива, осигураће себи место у нашим савременим песничким настојањима.

Е. Ф.

КРУМ ВЕЛКОВ: СЕЛО БОРОВО

У Селу Борову, по једнодушном мишљењу критике најзрелијем делу бугарског приповедача Крума Велкова, приказани су бурни септембарски дани 1923 године када су се радне масе Бугарске, под воћством Комунистичке партије, дигле у оружану борбу против омрзнутог монархистичког поретка бесправља и експлоатације. У описивању тих славних дана, чија је револуционарна традиција у Бугарској још увек жива, Крум Велков се не служи широким, епски развијеним романсијерским начином, којим би могао дочарати целовиту слику покренутог народног устанка, убрзо угушеног у огњу и

="