Наша књижевност

768

знање и оцењена као највиши домет модерног позоришта.

Иако најприсније везан за историју МХТ-а, Качалов није припадао оном првом ансамблу с којим су Станиславски и Немирович-Данченко почели рад у новом позоришту. У то време Качалов је у провинцији, У „Казанско-саратовској глумачкој дружини“, био један од најбољих глумаца. Тамо је дошао из Петрограда, незадовољан својим првим ангажманом у новооснованом Суворинском театру. Још као дилетанта студента права Качалова је запазила петроградска штампа и истицала његове природне квалитете, појаву и глас. На сценама Казана и Саратова он је, врло брзо, заузео истакнуто место. Али на тим сценама, у преломном времену руског позоришта пред формирање Художественог театра, Качалову је претила опасност да, играјући велике улоге са две или три пробе, играјући у низу нових комада који су давани један за другим (веома ретко са репризама), западне у шаблоне, да се окамени у њима и да своју обдареност троши на ситне, јевтине ефекте. Качалов је постао професионалац 1896 године. До 1900 г. кад је добио понуду од Художественог театра, он је у провинцији одиграо око двеста улога, четири пута више него за .скоро педесет година своје уметничке каријере у МХТ-у. Већ сам тај факат говори о суштини реформе која је започињала у Москви. Станиславски и Немирович-Данченко су 06јављивали рат читавом систему дотадашњег позоришта са његовом декламационо-шаблонском игром, са режијом која није имала никаквих, ни уметничких, још мање идејних концепција, са несистематичношћу репертоарске политике, са отсуством

Књижевност

бриге о целини претставе итл. Формиран у позоришту таквих схватања, Качалов је, по доласку у Художествени театар, имао да издржи прилично дуг период унутрашњих криза док није ушао у нови стил рада. Станиславски му је од прве признао значајан таленат, али је о његовим манирима изрекао сурову пресуду која је осудила рутинерство и тражила напоре „да се буде идеално искрен и поштен на сцени“. Прва улога Качалова у новој трупи био је Берендеј у „Сњегурочки“. У сезони 1902—3 играо је Барона у „На дну“. Горки је са одушевљењем говорио о овој интерпретацији: „То је више него што сам ја написао“. Качалов је Барона, коме писац није дао довољно пластичности, изванредно обогатио снагом своје уметничке личности и дао улогу која је све до данас остала један од најлепших уметничких резултата Художественог театра. С не мање одушевљења о Качалову је још тада говорио и Чехов, иначе уздржан у по-

"хвалама, истичући његовог Тузенба-

ха у „Трима сестрама“, Репертоар Качаловљев у Художественом театру био је веома разноврстан. Од Софокла, преко Шекспира и Ибзена до Чехова и Горког Качалов је играо у комадима готово свих значајних писаца које је Художествени театар тумачио. Шекспиров „Хамлет“ дошао је на позорницу Художественог театра у једно тешко време, кад је реакција, између двеју револуција, покушавала да укроти сваку слободоумну појаву руске културе. Енглески редитељ Гордон Крег, декадент и у основи формалист поред свег свог великог талента, хтео је да од Шекспировог хероја начини апстрактну личност која је поставила себи задатке недостижне за обич-