Наша књижевност

Хровика

ног смртног и због тога дошла у недоумицу и пала у очајање. Качалов је донео, напротив, активну личност, „снажна и умна човека који је схватио своју трагичну усамљеност“. О томе Хамлету, нарочито после 1917., написано је неколико веома занимљивих, позитивних оцена. Од Шекспирових јунака Качалов је тумачио још и Јулија Цезара и Ричарда Ш. И у тим улогама он је максимално изразио своје глумачке способности. Али у епоси пре Октобарске револуције Качалов је нарочито импресионирао својим креацијама ликова који негодују или се смело буне против друштвеног склопа, против уни· жавања човека, против окивања његове личности. Из те серије његов Чацки спада у најбоља остварења овог великог уметника. У совјетској епоси Художественог театра најкрупније глумачко дело Качаловљево је лик Вершињина у „Блиндираном возу“ Всеволода Иванова. Овом претставом Художествени театар је нашао свој нови пут, показао да му тема нове стварности није туђа, да нису тачне критике које су о њему говориле као о музеју прошлости. За ту нову победу, најзначајнију на развојном путу Художественог театра, Качалов има огромне заслуге. Његов Вершињин, сибирски сељак-партизан, по општем признању савремене совјетске критике, претставља истинито оваплоћење оне непоколебиве и неуништиве снаге која је живела у руском човеку најтежих дана Револуције и довела га до победе.

Глумац чији је таленат био обасјан високом интелигенцијом, борбен и конструктиван грађанин и јавни радник, Качалов је свој уметнички позив схватао као истинску службу народу. Он никад није остао равнодушан према судбини свога на-

х!

769

рода и никад се од њега није изоловао у „зачарани свет уметности“. У њему се „одразио читав онај сложени и племенити пут руске интелигенције нашега века... у њему су нашли своју синтезу незадовољство дореволуционе Русије и високи оптимизам Великог Октобра“. (А. Таиров).

Мм. 5.

АКТОВКЕ ЗОРАНА ХУДАЛЕСА

Као четврта свеска четвртог кола Мале позорнице објављене су две актовке словеначког писца Зорана Худалеса. Једна, под насловом „Повратак“, приказује долазак једног борца-инвалида, по свршетку рата, у дом своје заручнице; друга, под насловом „Политика“, приказује једно женско друштво после ослобођења, с лица и наличја. Обе актовке, писане лаким стилом, без већих претензија, развијају одређене тезе: у првој је основна пишчева сугестија да ратни инвалид, који се несебично борио за слободу свога народа, и у тој борби људски прекалио, може и треба да изазове љубав својих ближњих; у другој се провлачи мисао да. свака савремена жена, у интересу свом, своје деце и своје куће, мора да се укључи у политички живот земље, у активну борбу за бољи и срећнији живот.

Писане с очигледном педагошком наменом, као животне илустрације актуелних теза, обе ове актовке, У. начину како су замишљене и изведене, немају довољно живе уметничке снаге. Личности су у њима само носиоци одређених схватања, не јасно и конкретно обележена жива бића; фабула је у њима, као у старинским дечјим бајкама, припросто визуелно развијање извесних начела.