Наша књижевност

780 КЕ Књижевност

збрисати те стварне, животним развитком створене друштвене разликег Ево речи које том истом лицу писац даје да казује:

Мој синко, теј виле охваоне су ћуди, ни љубе ни миле наше руке људи; пастирим убозим оне се ругају,

тим рузим и мнозим тужицу задају. Узможне пастире и љубе и миле, Радмиле и Љубмире, охоле теј виле;

а тобом руг творе и тебе у немир ставља ју и море, јак ловац горску звир.

Тај класно одређени инстинкт, који је оличен у посматрању живота са позиција народа, са позиција његових искустава и његових схватања, често је присутан, на још разговетнији начин, у оним личностима Тирене које Држић даје и приказује као стварне претставнике народа, који се чак и изражавају сочном народском фразеологијом, без длаке на језику. Још много пре саме виле, која у завршници пасторале дарује учеснике, сам писац их је подарио истоветним даром:

пастиром вас разум од свита и знање сатиром памет, ум и љуцко спознање.

А осталима, чак и гледаоцима комада>

Осталим даћу свис, да знају на свити а како је у несвис груба ствар живити.

Тим даром разума, знања и свести још више је обдарен Радат, кроз чије мудре, понекад и патриархално конзервативне речи говори сам писац. Зар се у Радатовом исмевању Миљенкове љубави према вили, у коме има раблеовске снаге хумора, не би могао наслутити, проклетим езоповским језиком речен, критички однос према лажној трубадурско-аристократској поевији, којој је и сам Држић дао свој обол: .

Њека је вражја биес у људи удрила,

тер им је прем сву свиес и памет однила. Кад трбух пун чују, пјани и обиесни, плачу и тугују кроз њеке љубезни;

на љубав туже се и ласни уздишу,