Наша књижевност

Држићева „Тирена“ 781

без труда муче се, без немоћи усишу;

и како магаре сито на Ђурђев дан

прдећи не маре ни за час ни за стан.

Што лачан не хаје толико за љубав>

Ради чинит да је, направио би их управ: мотиком како бих али обиетилицом,

убрзо чинио свих да у се удру тјелицом,

да им с месом сва обиес од оћасти спаде

и да им се врати свиес, тер да о другом раде.

У том истицању свести, памети, разума, знања, у тој апологији човекових права на слободан живот заснован на рационалним принципима, Држић је био, у условима аристократскотрговачког устројства дубровачке републике, у којој је до недавно још поезија била слушкиња теологије а мисао наоружани ангелус, један од првих весника и бранилаца идеја грађанске класе, која је расла упоредо с развитком трговине и новчане привреде. Од позиција које заузима у Тирени, па доцније у Скупу, Манди, и Дунду Мароју води логична линија развитка до писама тосканском војводи Козму |, у којима је дао оштру критику политичког режима у Дубровнику на сасвим отворен и јасан начин.

Изобличавајући извесне појаве у животу своје републике и свога времена, Држић се најчешће, и с највише уметничке снаге, служио смехом. Хумористични и сатирични елементи Тирене нису плод тражења и размишљања: у њима нема ни трунке церебралности. Држићев хумор, сав од елементарних животних сокова, носи обележја средине у којој је настао. Специфични, понекад скоро локални дух Дубровника, који је Никола Томасео негде назвао „Ја сша деЏа занга, Ја сиба де! ертататта“, нашао пењу Држићу свог песника-мајстора. Тај дух носи, и у садржају, и у форми и у језичном изразу, пуни пучки карактер. Духовит Виц, масна шала, заједљив смех, оштра сатирична жаока били су у друштвеној заједници која је људе делила на повлашћене и потчињене, превасходно средство одбране обесправљене класе, њено убојито оружје у борби против социјалних угњетача. У њима се акумулирао пригушени народни гнев.

Није нимало случајно што код Држића реалистичко сликање живота иде упоредо и нераздвојно са хумористичним и сати-