Наша књижевност

ПАЛАНКА И ЊЕНИ ПОСЛЕДЊИ ГРЦИ

(Одломак)

Мали градић, који врло давно живи, много шта је доживео, мвогим крупним људима конак био, али никада до неког нарочитога угледа није дошао. Постојао је у доба Римљана; има и сада остатака од утврђења римских, и познијих против Турака подизаних; лежи на великој пловној реци; — али је био и остао без нарочитога ранга. Уз саму раскрсницу · политичких тенденција и ратних експедиција, а увек ћошак. Али, за понешто и за понекога баш су ћошкови добри. Као оно што ветар сабије откинуто лишће негде у миран ћошак, у градић је судбина сабијала емигранте, бегунце, авантуристе, луталице.

У један мах, у новија времена, живео је у варошици врло учени судија који се озбиљно бавио историјом, па и историјом градића: трудио се да студијама и неким урбанистичким уређајима врати успомене на прошлост, успостави ранг варошице. Али варошица би и остаде без јачег угледа и поред нових назива улица по именима великана из историје старога Рима. Понешто је окренуло чак у смешно. Типична пиљарица, дебела, у Ћурку, са кецељом преко ћурка припасаном, не може да упамти да њен кућерак у бившој улици „Белога зеца" стоји сада у „Пробусовој' улици. Папуџија Рака отишао у полицију да пријави свој стан под новим именом, и мртво заборавио да станује у „Тацитовој“ улици. А полициски писар, први комшија Ракин, такође не може да се сети Тацита. „Хо, жива мука! а да се питаш: зашто"

Градић остаде без нарочитога угледа можда и отуда што лежи преко пута Балкана, тачније, према Београду, па се историска кретања збивала тамо, а у варошицу стизали само отпаци историје. Принц Савојски освојио Београд, а у варошици промена само та да се из ње преселило у „немачку варош" у Београду неколико немачких породица. Па је Аустрија брзо