Наша књижевност

792 Књижевност,

Најслободније је устајао против немања деце пред Стефаном Харисијадесом, једним зачудо сталоженим и хладним Грком, човеком у годинама када је неко већ био отац, или вероватно неће више бити. За Харисијадеса се говорило да је хладан као мраз, а у трговини бездушан као гвожђе. Сасвим нетачна оцена. Харисијадес је био човек врло паметан, до краја разложан и увиђаван, увиђао лако што је најтеже увиђати: да и други имају право. У трговини није имао грчку срећу, а у животу поготову никакву. Врло висок, тежак, у ходу се помало љуља. Чист Грк, који се у туђини не осећа добро, и може понекад скоро да се расплаче над успоменом на родни крај — тај као мраз хладни Харисијадес. Својим сународницима је говорио покашто тешке истине о б6огатству, и теже о емиграцијама. „Виљушка са свега два зуба: Или - ПРЕ СБОЈЕлио да ли богат или банкрот; или изумрети."' У разговору са Морфидисом скресавање истине је ишло врло далеко: сева, сева, па удари гром, и онда умукну обојица. Тада, од исте грађе начињени, слични са оним јаким меснатим носевима и дугопрстим рукама банкара и спекуланата — осете одједаред да сем два њихова гледишта по некој ствари, има и друга, коначна ствар: досељеници ради стицања, то су пијавице на туђој земљи, и морају или пући и пролити туђе у туђе, или се осушити.

— Знаш ли за ону нашу Рлој са Самоса: кад је избаце на копно, она се надима, надима, па одједанпут пукне! — говори Харисијадес .— Разумеш шта хоћу да кажем»

— Разумем. Надимамо се, надимамо, богатством, бољом културом, бољим трговачким знањем — и одједаред, сјај почиње да бледи, засењивање - слаби; уз то бројно опадање, деца се не рађају, стари чудаци се усамљују, и напослетку: „тешко самима!" како каже наша песма, напослетку умирање без достојанства и жалости, смрт последњих, смрт последњега...

— Ако хоћеш трагедија, ако хоћеш комедија скиталица... Пре некада, моји Харисијадеси су стицали, и бар једно дете „желели да врате у Грчку. Па онда, то дете, дете скитница, пође у Грчку, а заустави се негде на Балкану, умре негде у неком Букурешту... А сад, деца скоро више и немају од старе крви, претапају се најкраћим путем. Хја, животу не можеш натурити технику... живот ради свашта, па се и скита... И добро је док скитнице не силазе с друмова. Али у Аустрији, овде у овом