Наша књижевност

Последњи Грци 793

нашем буџаку, у Римској улици бити колонијица последњих мили „претпоследњих Грка... — Харисијадес се јако закашља, једва стаде, и одисаше дуго. Патио је од астме већ као млађи човек.

Он се двапут женио. Прва жена му је умрла кад је родила друго дете, мртво. Оставила му је сина, паметно и љупко дете, али слабуњаво дете, криве кичме. Мучио се Харисијадес са сином доста дуго, па кад је видео да детету без неге и пријатељске милоште нема живота, решио се да се поново жени. Једна удовица његових година устезала се, због туђег детета. Харисијадес тада оде до Сремских Карловаца, и узе младу деБојку, чудну, која се занесено радовала што ће одмах бити мајка, имати дете.

После смрти родитеља остале су биле две кћери. Једна се удала за Србина, на село, а друга је чекала Грка. Била је та Јелена лепа, тужна, и паметна девојка. Хтео ју је један богоСЛОВ, па један трговац са великим виноградом. „Не могу за Србина, ја сам Гркиња, морам чекати." МИ дочекала је ХарисиЈадеса, двадесет и три године старијега од себе. Маћеха и пасторак, дечак од дванаестак година, заволели су се многом искрено. Јелена је грлила малога и шаптала му: „Кажи ми мама, мама, ма-ма!" Ћућоре њих двоје, шале се, мали паше кецељу и помаже мами, измишљају једно другоме радости и изненађења. Како већ бива кад два несрећна створења нађу срећу — држе је обема рукама. Па се дечак разболи, да умре. Годину дана је лежао, исисао своју срећу до сржи: Јелена је живела само за њега Измишљала бајке о његову оздрављењу, о леку за његова слаба леђа", о још једној малој беби која мора доћи да их буде троје за познату игру „три друга и магарац који увек жмури"...

Тата ће нам купити лепог малог магарца који је од детињства лола, и увек се шали, увек жмури.

После дечакове смрти, Јелена Харисијадес се просто скаменила. Осушила се, ситно нежно њено лице се некуда строшило, једва је с профила било могућно разабрати лепе, племените црте. Остадоше само изузетно, скоро немогућно велике, и сада још веће очи: као на портрету „Сузана Фурман", од Рубенса; очи које допиру до носа, одузимају нешто од слепих очију и од образа, и којима, чинило се, Јелена и гледа, и слуша, и мисли. У кући је радила као роб. У цркви стојала као жалосна врба. Скупљала је читав мали музеј дечакових ствари: