Наша књижевност

794 - | Књижевност

„Мама твоја то мисли на тебе". Ено је, опет трља дечаков месингани чирачић, који је имао зарђалих места без лека. Трља енергично и захуктало, чисто се задише. Престала је нагло, остала с крпом у руци на пола пута кад је проговорио Харисијадес. Говорио је преко: обичаја темпераментно, после једног разговора са Морфидисом.

„.Слушам га само: сто речи говори место десет! а кад српски говори, онда три стотине место десет! Мило му је, пасја њушка, да не говори матерњим језиком... Изрод!... Жена му такође изрод, говори француски, и говори још трипута више него он... Деца, изроди, мешају три језика!... Он и она ћеи умрети, на француском језику, наравно, али деца њихова ће ово мало колико нас још има обрлатити да заборавимо да смо Елини... да смо Хелени — прелазио је Харисијадес на класични језик, да би реч имала више истине и снаге. — У цркву не долазе ни кћери ни син; он понекад само; Рускиња редовно. Гледам је, и мислим у себи: ето нас под једним кровом грчко православни, српско православни, руско православни, и сваки нешто друго... Гледам је, крсти се, по руски, под брадом, брзо, брзо бар двадесет пута; шета по цркви као по улици, пали свеће, клања се, и опет удри, крсти се, бар двадесет пута... А ако је мало после потражиш очима, отишла је, сто празан, не блиста из њега, по руски, читава бижутерија!.. Ако надживи мужа, сатрће имање, и деца ће постати — томе и нагињу — балканске или светске скитнице... Уосталом као и ми, као и ми сви... Елини... Хелени... Зато је боље немати деце.

Јелена Харисијадес је подуже оћутала. „Стефану је данас тешко у грудима, или је имао неприлике у општини" — мисли у себи. Па не одржа да не каже лепу реч о деци.

— Боље је имати деце, Стефане, боље! Друкчији је био наш живот док смо имали малога. Без деце, нема ни породице, ни школе, ни цркве... Српска деца нам поју у цркви, не знају шта говоре, терају шалу, уче српске просјаке да Грцима кажу: Парасху кирије... Нема без деце ни народа, Стефане...

— Можеш се преудати кад ја умрем. Ја бих и волео, Јелена, кривду сам ти учинио кад сам те младу узео.

— Ја сам била срећна кад си ме узео: Грк, и угледан човек, и дете... Теби је данас тешко, Стефане. Али немој да говориш против деце — све нас је мање, и овде, иу Карловцима, и у Новом Саду, и у Вршцу: дошло време крају, па нешто прети...