Наша књижевност

своје о ћу ројева лаје плана ја летача син

Зије демрнор ји ан љае суамфекА дае 2еђић апр аићеге

дете аута

зе Алда коајефе тен СР ЊЕНА бедем

зареди теле а њиве а ен «а

чено живети! Превари ти он консисторију, и све овдашње попове, и све нас! „Молим, смем ли сазидати капелу над својом сробни„цом, то ваљда смем2"' — „Молим, молим, изволте, изволте, господин Спида, сазидајте капелу што лепшу... и олтарић да има хе-хе! српски попови да служе, и пару узимају! — звоно лепо набавите, добар фонд за издржавање капелице осигурајте биће само украс православном гробљу, и поклопиће ону тамо дрвењару код католика.' — А Спида мој, Спида ти гробницу као да је египатски краљ, мраморну, надземну, а над њом, хе-хе, _не капелу, него цркву, краљевску цркву, басиликб, преко двадесет степени се човек пење изнад гробнице да у цркву уђе... Победа наша! слава наша!...

— .„слава наша, црква над гробницом!...

Док су дед и унук тако разговарали, пролазио је Римском улицом, и баш испред њихове куће, главом Георгије Спида, најбогатији, најотменији, најученији Грк надалеко. Раније, он је у Римској улици свраћао само Харисијадесу, и Харисијадеса ради, и његове младе жене ради. У себи ју је звао: Мала девојчица са великим очима које Бога виде.' Радо се сећао, и препричавао, једну сцену. Стара Гркиња нека, која је надничила код Харисијадесових, и Јелена Харисијадес. бациле на ђуоре биљку из лонца, јер су пронашле да је сасвим сува. Дошао Харисијадес, видео, и згрануо се: „Корен сасвим здрав, истерао би поново, упропастисте трогодишњу биљку! А Јелена у плач: „Јао, јао, Стефане, убисмо човека!"... Па се Спида мудро одмакао од Јелене, и свраћао даље само старом Христодулу, суседу Харисијадесових, и тамо лепим грчким језиком поразговарао, и чуо овс-оно о комшијама.

— Срчем мало вина на дугачку трску: — шали се Спида пола шалом пола истином.

— Здрава ствар! — намигује стари,

Тога дана, Спида је само пролазио Римском, ишао у виноград начелнику града, у то време Србину, који је скупљао

"трађу за монографију о грчком насељу у градићу.

Спида је био човек педесетих година, и некако афричкога изгледа: црне масти, густе лако коврчаве и уз лобању приљубљене косе тамне као гавраново крило, тако да су се седа места просто блистала на глави. Ни висок ни мали, крепак, здрав, ведар, у покретима и тоалети чист, укусан, умерен, отмен. Прадед његов живео је и умро у Атини, као човек осредњега 3 Књижевност