Наша књижевност

ВЕШАЊЕ ВАСИЛА ЛЕВСКОГ

О, мајко моја, о отаџбино,

што жално тако, што болно плачеш»

И ти гавране, птицо прсклета,

над чијим гробом стравично гракћеш>

О, ја знам, ја знам, ти плачеш, мајко, јер си робиња црна, спутана,

јер глас твој свети, јер је реч твоја, реч у пустињи, реч је незнана.

Плачи! вешала угледах црна Софији граду у близини,

на њима виси силан и страшан, Бугарска син твој прави, једини.

Гракће црн гавран грозно, злослутно, завија пољем и пас и курјак,

старци се моле богу предано,

свуда плач жена и дечји врисак.

И пева зима своју злу песму,

и бесне пољем вихори снежни. Срце ти болом завејавају

и студ, и мраз, и плач безнадежни.

«Превео ТОДОР ТОШИЋ) ХРИСТО БОТЕВ