Наша књижевност

фр .

ДЕСЕТИЦА

Понекад падне човеку на душу нешто мрачно и тешко, тихи. нејасни ужас, који му одузме сву снагу, сву радост, сво поуздање. Горчине свакидашњег живота одједном постану огромне, несносне: јави се савест, сручи се на срце као маљ, и сви греси до најмањега, већ заборављени, избију црни пред очима. Зашто још живети Та све је, све, све изгубљено... И бојажљива рука — тражи дршћући руку посестриму, бојажљиво. око се обазире и тражи љубазан поздрав.

Такав час није суђен само човеку који је прешао дуг пут и наслутио смрт и гроб. У најлепшем јутру дуне нешто хладно. на душу, тако да све мисли тресну о тле, као да су од камена. Куцне жељезним прстом у радосном вечеру, у бучном друштву; рука, која је држала чашу, клоне, очи се рашире, смех се следи на уснама... И дете понекад усред тихе игре одједном крикне, Уздрхти и у непојамном страху припија се уз мајку.

Било ми је дванаест или тринаест година; ишао сам у трећи разред реалке. Једног јесењег јутра пробудио сам се рано; тек је свитало, у соби је још било мрачно. Соба је била велика, али ми се тог јутра ипак учинила уска и тескобна, претрпана и набијена, као код селидбе. Четири кревета стајала су поред зидова, међу њима полице за књиге, велики дрвени Ковчези, слични шкрињама, ормари за одела, на средини огроман сто, прекривен књигама и свескама. Све то добијало је у сумраку чудпе, изобличене, готово непријатељске облике и давало утисак неописиве беде и жалости. На осталим креветима лежали су моји другови; сви су још спавали тврдим јутарњим сном; лица врућа, зајапурена, уста напола отворена. Били су старији од мене; већ другу годину смо становали и спавали у једној соби, па ипак им нисам био прави друг; гледали су ме искоса, сам не знам зашто. Били су то сељачки синови, снажни, бучни,