Наша књижевност

.

"јист Виндхам Луис да Елиот има „смешак Ђоконде“, а неки други да је

нешто мирнији пут, одвео је до торијеваца Черчиловог типа. Његов књижевни традициснализам израз је, уствари, његовог политичког торијевског традиционализма, и Форстер је у свом кратком есеју о Елиоту добро уочио „да Елиотове музе нису толико везане-за Аполона колико за најстарије племићке породице земље". 3

Штездесетогодишњица његовог рођења и Нобелова награда коју је добио, били су повод да се на Западу, у штампи, у часописима, на радиу и на књижевним вечерима, његово име и дело видно обележе. Основан је и одбор од четрдесет и седам његових пријатеља, ученика и критичара, и издана је посебна публикација у којој су сабрана разна мишљења о Елиоту. Међу њима се налазе и следећа: критичар Клив Бел подвукао је да је Елиот „од своје младости показивао генијалност каква се ретко среће, комбиновану са прециозношћу језика и форме која је делициозно комична“, | Конрад Ајкен опет је написао нешто о Кембриму и боксу, а сликар и есе-

Елиот „човек на своме месту“... Сам Елиот окарактерисао је то енглеско друштво следећим стиховима, који се могу наћи у једној од његових песама:

И ветар ће рећи: „Овде је живео прилично безбожан свет:

Њихов једини споменик су асфалт улица и хиљаду изгубљених голф лопти“.

ЕРИХ КОШ