Наша књижевност

778 Књижевност

чак „лабаво везаних слика", успео да о многим проблемима дана, онако како их је народ доживљавао и осећао, каже убедљиве и јасне истине, које и данас још, после пуних четири столећа, стоје као непобитни уметнички документи о животној стварности његове епохе.

Ако се Тирена упореди с било којим класичним обрасцем пасторалне ренесансне комедије, пада пре свега у очи да ју је Држић, прихватајући све уобичајене спољне елементе, изунутра дедивинизирао, да ју је из астралних аристократских сфера привидне љупкости и безазлене мисаоности спустио у земаљске низине, где све речено и учињено поприма одређенији људски смисао. и конкретнији друштвени вид. Супротно Милошу Савковићу,— који инсистира на томе како лица ове пасторале говоре рафинираним начином ренесансних трубадура, треба инсистирати на томе како она, чак и кад се служе узвишеном аристократском реториком, која по форми често не одговара припростом пастирском карактеру, казују савршено овоземаљске ствари, са становишта својих тежњи и својих интереса. Зар није сам Држић, прихватајући и продубљујући ренесансно начело да све што постоји принадлежи човеку, да је, дакле, човек са свим својим конкретним људским особинама оно мерило којим се све да измерити, певао:

Липота згар с небес, вишњега прилика, на сај свит дана јес за радос чловика.

Тај основни ренесансни критериј да је лепота дата човеку за радост, — супротно класном религиозном захтеву мартирства, — Држић је схватио и покушао да развије у свој његовој далекосежности, свој истинитости. Од бојажљиве поставке да је лепота, дата човеку за радост, „вишњега прилика", он иде и даља све до схватања да лепота живота зависи од самог човека, да је она производ друштвене заједнице људи, како ће доцније јасно рећи у Дунду Мароју, у оном чаробном прологу који је једна од најлепших и најсмелијих критичких импровизација у светској књижевности тога доба.. Но алузије на то да се људско достојанство не мери по критерију властеле: колико је ко друштвено моћан и силан, него једино по томе колико је ко

5 Милош Савковић: Марин Држић, Београд, 1932, стр. 40.