Наша књижевност

ПИ и У бе и Е

Држићева „Тирена“ 777

Немоћан тко ни био, тај не зна што је бит здрав: а тко ни љубио, прем не зна, што је љубав.

Но кад хоће да пође за Тиреном, спречавају га Вучета, Обрад и син Драгић.

Четврти чин: Разговарајући с оцем о љубави, Драгић пориче њену снагу, то чује Купидо, рани и њега, те тако и он почне лудовати за Тиреном. Сада су сви залуђени Тиренином лепотом, на окупу. Љубмир заметне бој са сатиром, а када га овај рани, Тирена, мислећи да је он мртав, од туге се онесвести.

Пети чин: Кад се Љубмир враћа свести, види поред себе обамрлу Тирену и хоће да се убије. Али баш тада наиђу Радмио и Љубенко и спречавају га. Над телом „мртве“ виле ремета моли да је бог оживи. Када се она доиста пробуди, сви се, жељни да је придобију, међусобно потуку, али их вила некако смири обећањима да ће им дати своје дружбенице.

Комад завршава плесом који крунише измирење.

По својим спољним особинама Тирена је, као што се види из радње, само једна у великом броју пасторалних комедија ренесансног типа, које се јављају у многим књижевностима на одређеном степену друштвеног и културног развитка, и у том погледу ни нарочито занимљива, ни довољно изразита. Али по томе што је Држић, у оквиру могућности које му је ренесансно осећање комедије пружало, служећи се уобичајеном фабулом, уобичајеним ликовима и уобичајеним поступком драмског развијања, ипак у Тирени дао, мимо свих одређених правила, крутих шаблона и готових концепата, реалну слику друштвене стварности Дубровника, баш то је оно што га уметнички издваја, што му даје снагу и вредност, које многе друге, на сличан начин прављене комедије онога времена немају.

Не осећајући тај изнимни карактер Држићеве трен: “а сва њена значајност управо је у томе, — Павле Поповић је писао: да је „Тирена у ствари глорификација љубави, и састоји се из серије лабаво везаних слика где (21) се показује чудна моћ љубави у свету пастира". Тих и таквих „глорификација љубави", тих и таквих „слика где се показује чудна моћ љубави у свету пастира" било је и пре и после Држића, и оригиналнијих, и интензивнијих, и формално уметнички успешније спроведених. Но Држићева заслуга као песника-реалисте у Тирени управо је у томе што је он, упркос свих тих јалових „глорификација" и вештачких „моћи љубави у свету пастира“, упркос

ћђ Павле Поповић; Преглед српске књижевности, Београд, 1909, стр. 230. | . :