Наша књижевност

Културна хроника

Међутим, пунији позоришни живот почиње да се развија у Шапцу тек од 1848 године, оснивањем такозваног „другог шабачког театра“. Његов оснивач био је опет професор Дамјан Маринковић, који је остао у Шапцу до 1853 године, када је премештен у Крагујевац, где је 1855' године постао „управитељ крагујевачког позоришта“.

„Новине Читалишта Београдског“ писале су 5 марта 1848 године о раду „другог театра“ у Шапцу. „Театер“ је основан у оквиру шабачког „читалишта“ и „званичници овомјестни, нарочито младићи, који су тек школе оставили, једногласно овде зимус и театер завели, не своје ползе и интереса ради, већ на ползу и још боље утемељење Читалишта“. У позоришту је дато седам премијера до 7 фебруара 1848 године: „Светислав и Милева“, „Кир-Јања“, „Милош Обилић“ и „Владислав“ од Ј. Ст. Поповића, „Артел“ од Ј. Игњатовића, „Пијаница“ од Коцебуа и „Пријатељство“. „Ова су дела на захтевање публикума у више реди и повторавана и можемо се с тим фалити, да је свако представљеније довољно число зритеља имало, а и г. г. представљачи заиста су свој задатак у пуној мери решили, јер је сваки похвално своју ролу представљао. Дружство ово подпомажу свим могућим и највиша господа овдашња; оно има и Управитеља свога именом г. Маринковића, професора овдашњег, кои се је за ово време како ревностним настојањем о у-

режденију Театралном, тако и зна- -

њем и вештином у дјелу овом особито отликовао, а и има и одбор читалиштни, кон скупа због ревности у настојању и набављању нуждни потреба, заиста заслужује сваку благодарност од нашег обшчества, јер смо, осим ползе, имали за ово месојеђе и сасвим невину и благородну у овом забаву“. :

1850 године писао је Љубомир Ненадовић у својој „Шумадинки“ (у бр. 3 од 23 фебруара): „Гласови о театру у Шабцу, Крагујевцу и по другим местима у Србији, побудили су и овде млађе чиновнике, да се договарају како би се и у Београду театер завести и одмах играти могао“.

Све то говори да је ово „друго шабачко позориште“ радило и било активно пуних неколико година после

свога оснивања. Оно је, вероватно, постојало све до 1853 године, докле је ни Дамјан Маринковић био у Шапцу.

Позоришни живот у Шапцу одвијао се, несумњиво, и после престанка рада „другог шабачког театра“. Важно је поменути да је 1869 године гостовало у Шапцу пуних два месеца новоосновано Народно позориште из Београда; 1873 године, после привременог затварања Народног позоришта у Београду, у времену док је био министар просвете Стојан Новаковић, прешао је у Шабац и известан број београдских глумаца који су основали „Градско шабачко позориште“. Тако су „Шапчани предупредили да Кнежевина не остане без овог једнога свога народног позоришта“.

Све до првог светског рата, са малим временским размацима, позоришни живот у Шапцу текао је и одвијао се у оквиру аматерског позоришног рада и честих гостовања појединих позоришних трупа. После првог светског рата у Шапцу је радило неколико сталних позоришта (позориште „Југославија“, Подринско повлашћено позориште и др.) и неколико аматерских позоришта и драмских секција при друштвима и установама (ђачко позориште „Добрица Милутиновић“, позоришна секција при Шабачкој народној књижници и читаоници и др.).

1 новембра 1944 године, свега седам дана после свога ослобођења, у Шапцу је основано Народно позориште. Већ 14 децембра 1944 године позориште је дало своју прву премијеру, „Ноћну смотру“ од Шкваркина. За ово време после ослобођења, Шабачко позориште избило је у ред најбољих позоришта у унутрашњости НР Србије. На репертоару Народног позоришта у Шапцу налазила су се дела Стерије, Ђуре Јакшића, Нушића, Боре Станковића, Бранимира Ћосића, Јоже Хорвата, Островског, Гогоља, Максима Горког, Горбатова, Леонова, Корнејчука, Катајева, Симонова, Шекспира, Дикенса и других писаца. За четири позоришне сезоне, откако стално ради, Народно позориште у Шапцу дало је 430 претстава које

ИЕ

рана Ае Зов а Алтаја