Наша књижевност
о Ме РИМА ом МАН И
ву Ма
Рур
пр РАШКЕ
100
је гледало 237.805 посетилаца. Својим досадашњим радом и активношћу, Народно позориште у Шапцу правилно је схватало и спроводило своју културно-уметничку улогу у натој новој држави.
ж
25 децембра 1948 године почела је у Шапцу прослава стогодишњице „другог шабачког театра“. На свечаној академији, која је одржана пре подне у обновљеној позоришној дворани, говорио је књижевник Велибор Глигорић о значају ове стогодишњице за развој позоришног живота у Србији. Глигорић је, између осталог, рекао:
„Да је традиција позоришне уметности у Србији врло јака, показује 0ова прослава стогодишњице позоришног живота у Шапцу. Оно што је карактеристично за позоришну уметност у Србији, то је да је она већ у својим првим стварањима истакла гесло да живи и дела на корист народа. Њен стваралачки рад одмах је управљен не само на забаву публике, већ у првом реду на њено васпитање. Позоришна уметност почела је пре 100 година у Србији, а напосе у Шапцу, да се развија са просветитељском мисијом. Она је узела на себе културни и национални задатак од прворазредне важности. Градови су још били у рукама Гурака, земља није била независна. Требало је развити свест о својој снази, говорити народу о ономе што је велико, хе-
_ројско, слободарско у њему. Треба-
ло је показати са позорнице његову снагу, лепоту и величину.“
У оквиру прославе стогодишњице „Другог шабачког театра“, у Шапцу је гостовала драма Народног позоришта из Београда која је дала две претставе „Коштане“ и Омладинско културно-уметничко друштво „Иво-Лола-Рибар“ које је дало две уметничке приредбе (Хорских песама и народних игара). Шабачко позориште дало је у оквиру прославе две премијере: драму „Господа Глембајеви“ од Мирослава Крлеже и „Манде“ од Марина Држића.
Б. Б.
Књижевност
СТОДЕСЕТТОДИШЊИЦА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА
Крајем децембра у Београду је свечано прослављена 110-годишњица постојања Универзитета. Неколико недеља пре прославе, довршени су радови на обнови зграде у којој је, 1808 године, Доситеј Обрадовић отворио своју Велику школу, која је била кратка века. Уствари, то је била гимназија, како је касније, по њеној обнови, 1830 године, за време Милоша, и добила име.
Права Велика школа. отворена је тек када је крагујевачка гимназија претворена у лицеј. Лицеј је почео да ради у јесен 1838 године, у једној ниској и мрачној соби, и имао је свега два професора, једног учитеља цртања и једва две десетине ђака. Када је Књажевска печатња пресељена у Београд, и Лицеј је, 1841, прешао у нову српску престоницу. Завод је све више добијао карактер Високе школе, нарочито када је постављен за ректора познати српски књижевник Атанасије Николић. Поред старих предмета: филозофије, опште историје, математике, статистике, немачког језика и цртања, појављују се и нови предмети: грађевинарство и „пољска економија .
Лазар Арсенијевић — Баталака, тадашњи министар просвете, прописује 1853 године „устројеније књажевско — српског лицеја“, и у сарадњи са професорима Лицеја врши корениту реорганизацију ове културне институције у духу универзитета. Сама његова подела на три одељења: правно, „јестествословно - техническо“ и „опште“, наговештава већ будуће факултете.
Године 1863, Лицеј, који се преселио у добијену зграду Мише Анастасијевића, стекао је новом уредбом три одељења: филозофско, техничко и правно. Та одељења су још увек била далеко од правих факултета, јер је још увек владала прилична пометња у предметима. Правници су Учили француску књижевност и минералогију, филозофи финансије и „јавно право Србије“, а „техническо одељење“ имало је уствари свега два стручна предмета: науку о грађевини на води и суву и хемиску технологију. Те године је Лицеј добио и назив Велике школе, и нешто више од