Наша књижевност

и

ЕПИР ПИР У ЧУ

ПИ а а ићи те иав ВИД иа 5 ње ЛЦД РЦ а И И

102

У сврху што јачег повезивања свих _ југословенских "књижевника, пленум је одлучио: .

1) да се појача сарадња књижевника из свих република у „Књижевним новинама“, органу Савеза књижевника Југославије. Пленум је изабрао претставнике редакције у свим републичким центрима, који ће обезбеднти сарадњу што ширег круга писаца и културних радника;

9) да се у 1949 изда први алманах Савеза књижевника Југославије. Управи Савеза стављено је у дужност да образује редакцију овог алманаха;

3) да се продужи контакт с читалачким масама у форми књижевних читања, гостовања, предавања и др., с тим да се овај посао ради с више плана, да се подигне квалитет овог рада, а нарочито да се обрати пажња на што јачу сарадњу писаца из разних република, потребно је стварати и групе писаца који ће имати општејугословенски карактер;

4) да се редакције републичких часописа што јаче повежу у сврху међособне измене рукописа. у

5) да удружења писаца добију већи увид у рад издавачких предузећа нарочито због избегавања сувишног паралелизма у послу. (На пример двоструко превођење истог дела у Београду и Загребу, или чак појава два превода истог дела у једном центру).

Ш

Пленум је претресао пројект У-

редбе о пензионом осигурању књижевника, композитора и ликовних уметника, који је поднела управа Савеза. Савезна влада дала је принципијелни пристанак за доношење такве уредбе и узела је у разматрање.

ТУ

Пленум је претресао пројекат Уславије да неуморно и систематски раде на подизању свог теоретског нивоа, и да своја дела прожимају социјалистичком идејношћу и партијношћу, да непрестано јачају своје везе са народним масама.

Из тих разлога одлучено је да се пленуми повремено сазивају ради третирања општетеоретских књижевних питања

Р.

Књижевност

СРПСКИ, ХРВАТСКИ И МАКЕДОНСКИ ПИСЦИ НА СЛОВЕНАЧКОМ ЈЕЗИКУ

У раду наших републичких издавачких предузећа, која све успешније спроводе своје годишње програме, један од основних недостатака још увек је у недовољној пажњи према писцима и делима других народа наше земље. Све до недавно, наш просечни читалац имао је више могућности да се на српско-хрватском језику упозна са делима неких страних књижевности, него са словеначком и македонском књижевношћу. Мако је у том погледу, нарочито у последњој години, учињен крупан корак унапред, ми још увек на српско-хрватском језику немамо ни сва она словеначка дела која спадају у најбоља остварења југословенске књижевности. Ако изузмемо Финжгаров роман „Под слободним сунцем“, неке Цанкареве драме и приповетке, лоше преводе Прешерновог „Сонетног венца“ и „Крста при Савици“, ми још

~ увек немамо преведену ни класичну

словеначку књижевност. А од савремених словеначких књижевника, делимично су познати само Отон Жупанчић по дечијој поезији у надахнутом преводу Густава Крклеца, Прежихов Воранц по „Пожганици“, „Јамници“ и „Самониклима“, Мишко Крањец по приповеткама и роману „Место под сунцем“ и Тоне Селишкар, од кога су издате две омладинске повести. Од Ферда Козака, Франце Бевка, Миле Клопчића, Јуша Козака, Срећка Косовела, Антона Инголича једва ако је преведена понека песма, прича или чланак у нашим књижевним часописима.

Том одговорном и важном задатку међусобног упознавања, на основу размене стварних уметничких вредности, словеначка издавачка предузећа приступила су, у оквиру својих могућности, са много више иницијативе, система и осећања одговорности. Само у последње време, словеначка читалачка публика стекла је могућност да на свом језику упозна неколико _ класичних и савремених дела српске и хрватске књижевности, која свакако спадају у најзрелије уметничке творевине наше културе. Док српско-хрватска преводна књижевност није дала, сем Жупан-