Наша књижевност

Културна хроника

чићевих дечјих стихова, ни једну једину књигу песама, Словенци су издали Његошев „Горски вијенац“, један мали избор песама Бранка Радичевића и Змајеве „Песме за децу у преводу Алојза Градника и један зборник македонске поезије, народне и уметничке, на коме су као преводиоци сарађивали Отон Жупанчић, Миле Клопчић, Иго Груден, Фран Албрехт и други.

Од новијих српских и хрватских писаца објављен је већ раније један солидан избор Назорове прозе под насловом „Изабране новеле“ (Словенски књижни завод), први део дневника Родољуба Чолаковића „Записи из ослободилачког рата“ (Цанкарјева заложба), роман Аугуста Цесарца „Златни младић и његове жртве“ с предговором Ели Финција (Словенски књижни завод), „Травничку хронику“ Ива Андрића (Државна заложба Словеније) и политичко-књижевну репортажу „Међу Маркосовим партизанима“ Оскара Давича (Словенски књижни завод).

Сем тога, у „Малој књижици“, коју издаје Словенски књижни завод, досада су изишле, у посебним свескама, две приповетке Ива Андрића из његових босанских хроника, есеј Радована Зоговића о Његошевом „Горском вијенцу“, хумористичне приче „Свети магарац“ Бранка Ћопића и, пре кратког времена, „Битка код Бистрице Лесне“, ратна приповетка из „Хрватског бога Марса“ Мирослава Крлеже. Треба такође подвући да недељни илустровани лист „Товариш“ скоро редовно доноси по неку приповетку од старијих српских реалиста (Боре Станковића, Симе Матавуља, Петра Кочића и др.).

Омладинско издавачко предузеће „Младинска књига“, које је досада објавило „Приче партизанске“ Бранка Топића и дечије приче Јосипа Павичића, издало је недавно и роман Мате Ловрака „Влак у снијегу“.

Већина ових дела дата је у соаидним и зналачким преводима, са солидним информативним напоменама и уводном студијом или бар белешком о писцу. На превођењу значајнијих дела, у првом реду поезије, ангажовани су готово искључиво истакнути словеначки писци. На тај начин, словеначка публика може

103

потпуно да осети уметничку вредност дела.

У својим програмима за 1949 годину словеначка издавачка предузећа имају читав низ дела из српске и хрватске књижевности.

Ф. В.

ЈЕДНО СТРАНО МИШЉЕЊЕ О ЈАШИ ИГЊАТОВИЋУ

Емил Сикар који је последњих година објавио два дела о нама (Та 72агита Фапз ја Гл егате 5егђе 1850—1912 и а 2Јадгита 5ид-зјауе дат5 Геуојшоп ди егире дотез аче) и више мањих“ расправа, продужује своја проучавања и даље. Тако је недавно у часопису Кеуџе 4 Ноте сотрагбе, који се уређује и штампа у Пешти, а на насловној страни носи име парискога издавача, објавио дужи чланак под насловом „Га ега(шге деуапЕ Ја зостојорје. Моге5 5иг аџејаџе5 аштешт5 зјамез еј таруат5 де ја зесопде тое ди Х1Х-е чесје“, у коме говори о неколицини писаца, — словачких, чешких, српских и мађарских, — из друге половине деветнаестога века.

Од српских писаца Сикар се задржава само на Јаши Игњатовићу. Владајући нашим језиком, он је, поред Савковићеве француске тезе 0 српско-хрватском реализму, употребио (или их бар наводи) низ дела, међу којима и неке новије списе, као Маслешину „Младу Босну“ (коју је, узгред речено, приказао у часопису Зостојогле ећ Пгог Чјауез 1946). Његов чланак одаје извесно познавање чињеница о којима пише, али даје утисак и површности која се огледа с једне стране у генералисању, а с друге стране у извесној непрецизности израза; Сикар је, очевидно, врло вешт публицист, али не увек и поуздан мислилац. Ипак његов чланак вреди прочитати из више разлога; један је, свакако, тај што се из њега може видети како се назадне мисли скривају напредном терминологијом.

У свом разматрању Војводине, Сикар у српском становништву Војводине (и Угарске) у другој половини прошлога века открива три групе: клир и људе око цркве, који су држали црквену организацију, наставу и управљали политичким односима