Наша књижевност

Часописи

ћа, Љермонтова, Гогоља, Тургењева, Горкога и других на словеначку књижевност. Потребно је такође проучавати и песничке облике, јер су композиција и стил такође производ времена. Говори о потреби „преустројавања“ и „преусмеравања“ књижевних теорија. Потребне су студије о идеслошким основама историско-књижевног истраживања, о методи и теорији књижевне науке да би се разјасниле и утврдиле научне перспективе, — закључује Оцвирк.

Други је чланак, пун акрибије, од д-ра Рајка Нахтигала: „Мекај ргротпђ К ргееези Нпађгоуега зрла о ахђике Копзфапшпа СлуПа“. Пошто се осврнуо на радове Јагића, Вајса и других који су пре њега проучавали овај најстарији словенски филолошки спис, Нахтигал констатује да је дело Чрнорисца Храбра првобитно било писано глагољицом, па тек доцније преписано ћирилицом. _

Од Франца Кидрича објављена је расправа „Ргезегпоу Ккплшк Висћепћејп“. Кидрич доказује да је први критичар Прешернове збирке песама (у немачком листу „Шупгасћез Вјањ“ 1847) Прешернов школски друг Јожеф Бабник који се послужио псеудонимом Бухенхајн.

Алберт Кос у чланку „Огиеш патог чјомапокећ ргофезјап!оу“ доказује повезаност некадање словеначке протестантске цркве с немачким племством у Аустрији и словеначким земљама.

Стане Михелич у расправи „Ктејака Агшфа 1п иофапоунеу „Моу:е“ излаже како је дошло до покретања првог словеначког листа у издању једног пољопривредног удружења и ло Блајвајсова преузимања уредничке дужности који је у листу завео и литерарне рубрике. ,

Лино Легиша у чланку „Урџуј т узрогедпох 2“ (Утицаји и упоређења) говори о утицајима Иго-а и Франсо-а Копеа на словеначку књижевност или извесним блискостима с неким словеначким писцима (Стритар, Жупанчић). Читајући ове чланке и студије, читалац не наилази на нарочито важне научне резултате, али су неки радови врло занимљиви због теза и тумачења које писци заступају.

109

Рубрика „Записи и грађа“ прилично је оскудна. У њој је најпре биографија и библиографија радова Р. Нахтигала коме је свеска посвећена поводом седамдесете годишњице живота. Затим се саопштавају не нарочито значајна, конвенционална писма Ашкерчева слависти Франу Видицу; ту је и неколико кратких писама сликара Грохара Ивану Цанкару с факсимилима и цртежима, и мали прилог о Прешерновој посвети на једној књизи; најзад, поправке и допуне Цанкаревој библиографији. Сви ти прилози, сем оних о Нахтигалу и допуне Цанкаревој библиографији, слабији су од сличних нотула у некадашњим _ Поповићевим — „Прилозима“. Рубрика „Књижевни прикази и оцене“ садржи само један приказ о јубиларном издању Прешерна. Овај приказ је врло користан, јер критички претреса најновију редакцију Прешернових песама. На крају је библиографија радова о словеначкој књижевности и о словенским књижевностима на словеначком језику, почев од 9 маја 1945, дана ослобођења Љубљане, па до краја године 1945. Брижљиво рађена, ова библиографија ипак има један недостатак: у њој се не налази оно што је објављено о словеначкој књижевности код Срба и других Јужних Словена. у

Б. К.

УЗ ЧЛАНАК „ПРЕКО МАКИЈА КА НАРОДНОЈ КУЛТУРИ“

У пашој земљи. боравио је, лецембра месеца, Пјер Вормс, француски публициста и ликовни стручњак. који припада напредној групи француских културних радника. У низу значајних ликовних подухвата, Пјер Вормс је био и организатор Савременог франпуског сликарства у Москви (1928), Будимпешти и Бечу (1929), Загребу и ЈЉубљани (1930), Варшави и Кракову (1931). Осим тога, он је био јелан од издавача и организатора изложби напредног сликара Франса Мазарела, Георга Гроса, наше групе „Земља“ итд.

Бавећи се проблемима ликовне уметности, Пјер Вормс је писао и о на-