Наша књижевност
Јо
“
108
патетичан начин, предају древни француски културни споменик „лава на тргу“, тај симбол француске независности, претставници радничке класе, која је повела генерални штрајк у граду, проваљују у општин-
ску зграду и спречавају срамотну
продају...
Писана живо и духовито, с изванредним познавањем друштвених и политичких прилика у Француској, ова комедија Иље Еренбурга даје убедљиву слику наказности француске стварности. Кроз оштру карикатуру и јетку сатиру, Еренбург разголићује сву беду званичне политичке и интелектуалне Француске. Исти они људи који су, за време хитлеровске окупације, били истакнути претставвици петеновске политике издаје домовине, у новим послератним условима, појављују се опет, с маском спасилаца отаџбине, као приврженици америчке „помоћи“ Француској. Но истовремено с раскринкавањем тих и таквих трговаца отаџбином, Еренбург. је, на примеру пословног Американца који је дошао у Француску да „пра-
ЧАСОПИСИ
Књижевност
У
ви доларе“, бацио јарку светлост и на империјалистичке тежње Америке, увијене у станиол-папир помоћи и самарићанства.
По својој јеткој истинитости ова комедија потсећа на оне сјајне публицистичке написе о хитлеровцима, који су у последњем рату пронели Еренбургову славу широм света.
„Мала "уметничка библиотека“ Главног одбора Јединствених синдиката Србије, која је штампала ову комедију у преводу Тамаре Недељковић и Марисава Радовановића, објавила је у уводу и два написа: један о Иљи Еренбургу, прављен на темељу једног сумарног чланка у „Борби“, и један о продирању америчког империјализма у Француску, такође штур и једностран; оба су без потписа. На крају је објављен сажет редитељски коментар Браслава Борозана, правилан у закључцима, али недовољно инструктиван за позоришне аматерске дружине.
Е- Ф.
СЛАВИСТИЧНА РЕВИЈА
У Љубљани је недавно изишла прва књига „Славистичне ревије“ која наставља традицију предратних часбдписа „ЧТоуепзк; -јемк“ – (19381941) и „Сазор: а Чоуепока јет:К, Кп гупозе 1п 2содоуто“ (19181931). Лепо опремљена, на 144 страница осмине, свеска садржи чланке, записе и грађу, књижевне приказе, оцене и рубрику библиографије.
Међу чланцима је на уводном месту кратки напис Антона Оцвирка, одговорнога уредника часописа, под насловом „З]ауло Спа геујја 11 егагпа 2содомпа“. Писац констатује да се знатан део словеначкога књижевно-научнога истраживања састојао раније у сабирању грађе и критичком претресању података, па каже да би била штета занемарити такву врсту рада. Али је потребна и синтеза. Књижевном историчару данашњице јасно је да уметност н све манифестације духа нису ванвременска поја-
ва, него да припадају своме времену. Зато се у њима огледају идеје и укус времена, сложени економски односи, класне супротности, сукоби мисаоних назора и погледа. на свет. Међутим, у смислу синтезе досад је у Словенаца мало рађено, — вели Оцвирк, — а то је ишло на штету дубљега разумевања нашега културнога развоја. Због тога има пуно кривих судова и недовољних, непродубљених погледа о писцима и епохама. Сем тога, досад нису довољно разрађени ни словеначки односи с туђим књижевностима и културама, па чак ни с нашим, словенским (руском, пољском, чешком и Јужних Словена). И доиста, сем Кидричева дела „Добровски и словеначки препород његова времена“ и Пријатељеве расправе „Пушкин у словеначким преводи“ ма“, у Словенаца уствари нема таквих студија. Зато је, каже Оцвирк, потребно развити рад у том правцу: испитати утицај Пушкина, Мицкијеви-