Наша књижевност

МИА ЕРИ ЊУ ИУ МИ ЊУ фита СР Ка а МАУ

16 Књижевност

оцима и као резултат у међусобним друштвеним и личним сударима непрестано се мења. С необично јасним погледом Цанкар је посматрао живот и на пример у „Слугама“ дао читаву галерију ликова само из учитељског реда, који се диференцирају и показују у јасној светлости на тешкој проби за време клерикалне изборне победе и њених последица. С каквом је подробношћу, вештином, далековидошћу и уметничком снагом дат жупник у „Слугама“, тај нови протопоп демагошког агента клерикалне реакције, који јој је био потребан ради револуционарног врења у народу и моћан у тадашњим приликама због тога што је био субјективни фактор револуције — без праве снаге. На тај „народни“, „демократски“ маневар клерикалне реакције, који се расцветао у годинама 1905—1910, Цанкар је скретао пажњу у својим писмима и разголитио га у слици жупника у „Слугама“. За површно око неприметно, без икакве „тенденциозности“ тече пред нама сам живот — жупникови маневри да направи од Јермана — капитуланта: проповед у школи, претрес у његовој кући, хушкање верника који упадају к Јерману и нападају га, искоришћавање болести Јерманове мајке, мобилизација сељака, а нарочито жена за разбијање радничког збора и тучу, скупљање потписа за премештај Јермана у брда, где је још жупник старога кова, који иза светог тела гледа да ли је учитељ довољно побожан на св. миси, итд. итд. — и свуда иза тог дугог низа притисака и подлости опет се јавља — „маркантна“ жупникова фигура.

Не истичемо те ствари ради тога да бисмо доказали да за Цанкара живот није само „симбол вечне лепоте“. Ствар је у томе да 0 годишњици његове смрти наш пролетаријат, наш народ, наше младе генерације још боље упознају непатворани, незамагљени, прави лик нашег националног генија, истину и лепоту његових дела и значај тих дела за данашњу употребу, кад још увек нису сасвим дотучене реакционарне буржоаске снаге, с којима се Цанкар борио целога живота. Нарочито није још сасвим уништен идеолошки талог у свести народних маса, нарочито сељака и интелигенције, што је Цанкар тако крваво шибао.

О књижевној методи Ивана Цанкара и о развоју те методе било је већ доста говора у нашој прошлости. Ипак бисмо до данас тешко направили синтезу, која би се оснивала на пажљивој анализи његових дела и упоредили их с делима његових савременика у домовини а нарочито у свету. Много је ту кочио и класни отпор буржоазије према Ивану Цанкару, којој није било у интересу. да се дође до праве слике Цанкареве књижевне методе. Још више: било јој је много стало до тога да да изопачену слику Цанкара, кад је видела да га не може мимоићи и да је Цанкар продро и својим делом и животом. Свакако је код Цанкара у основи реалистичка метода. Сам каже у „Белој хризантеми“ да је читаво његово уметничко дело у томе да прикаже жалосну слику — „садашњих дана“. Његов је реализам изванредно далеко од методе критичког реализма, садржи врло јаке елементе симболизма, често и симболизма народ- · них приповедака, каткад се удаљује од продубљеног уобличавања