Наша књижевност

Књижевност

Приказујући борце и неборце и с једног и с другог фронта, с невероватном уметничком моћи пластичног сценског оживљавања једноставним средствима, Трењов остварује и тумачи њихову психологију, у необичном богатству разно-

- врсности, с осећањем за основне чворове, али и смислом за танане преливе, и на особено личном и на класно-друштвеном плану. Свако његово лице, носилац одређених политичких стремљења, — снује, бори се и остварује своје

Зен тежње у оквиру једног општег историског задатка, за или против Револуције,

+ КЕ али у ту борбу улази са сасвим личним, крајње индивидуализираним средствима,

методима и хтењима. Ту способност конкретне психолошке индивидуализације

- ликова без штете по њихову друштвену типичност, Грењов најчешће постиже,

| с изванредним богатством стваралачке фантазије у откривању најинтимнијих

Б склоности, проналажењем таквих људских особина, које у својој типској одреел ђености имају и своју потпуно индивидуалну боју. Хармоничан спој индивидуалног и типског, личног и општег у једном психолошком податку, стању, чо-

5 веку — једна је од тајни Треновљева реалистичког метода у приказивању и

сценском развијању људских ликова.

| < Тражећи у својим лицима пуну људску конкретност у њиховим мислима и деловањима, Трењов остварује завидну меру реалистичке објективности у при| казивању сложених људских (тј. друштвених) односа у процесу борбе за и против Револуције. Изузетак чине само неколико експресионистички наговештених сцена, у којима се аутор послужио карикатуром и персифлажом, и неколико условних (уствари нелогичних) сценских решења, у којима уметничка убедљивост дела знатно опада. Али, инсистирајући у свим основним правцима развитка личности на истинитом приказивању херојске лепоте и огавне гнусобе > људских подвига, Трењов прожима своју слику Револуције страсном и разго: ветном идејношћу. Бежећи од плитког, фотографски верног сликања догађаја и људи, које би неизбежно његов уметнички одраз Револуције претворило у тривијалну натуралистичку слику без дубљег уметничког смисла, ГТрењов је цело своје дело прожео великим истинама Револуције, њених задатака и циљева, дубоком емоцијом њеног незаустављивог, победоносног хода.

бе Слика Револуције коју даје његова драмска хроника није само слика, или, бар, није искључиво то. Ненаметљиво, потпуно у складу са захваћеним градивом, као његов латентни идејни израз, Љубов Ја роваја одише племенитом мишљу револуционарно осећаног хуманизма. Од свих димензија у којима се драма креће, револуционарно схваћање људског увек је у првом плану опсервација и сугестија. Било да се ради о лицима код којих се осећање хуманога поклапа с интересима Револуције (комесар Кошкин), било да се ради о лицима која ту сагласност траже (Љубов Јароваја) и не налазе (Колосов), било да им је Револуција изопачила осећање достојанства (Грозној), или потпуно извитоперила људски лик (Јаровој). Приказујући људе који су међусобно крајње супротни и по стремљењима и по "људским вредностима које уносе у та стремљења, у једној изнимно оштрој ситуацији у којој се убеђења потврђују с пушком у руци, Трењов се није послужио техником црно-белог сликања људских амбиција и судбина. Под очигледним утицајем Максима Горког, који је у свим људским делима првенствено трагао за оним што је у њима људско, без обзира да ли их прихвата или их одбија, да ли им се радује или их се гнуша, и Трењов је у овом свом драмском делу, откривајући у свим својим чак и „негативним“ ликовима њихову истиниту љ удск у суштину, настојао да их при-