Наша књижевност

Позоришни преглед

каже у њиховој сложеној људској конкретности, да их учини психолошки разумљивим и онда када њихове поступке и њихове циљеве, непојамне у својој чудовишности или одвратне у својој нискости, не може да прими, када их презире или их се гнуша. Мотивишући психолошки поступке и акције својих лица до последњег трептаја мисли и осећања на сасвим истинит и конкретан начин, он их само чини схватљивим не и оправданим. Способност објективног реалистичког уобличавања ликова никад не доводи Трењова у „филозофију“ објективизма, којој је све што постоји самим тим једнако вредно и оправдано.

Е Постављајући одређене људе у сасвим конкретне ситуације, показујући њихов развитак, дајући верну слику њихове судбине у односу према другим ликовима, другим ситуацијама и другим судбинама у Револуцији, Трењов у драми јасно спроводи, сликовитим језиком уметника-ствараоца, своје схватање хуманости, своју оцену догађаја, свој поглед на живот. Мако нису експлицитно казани ни манифестно видљиви, његови погледи су сасвим разговетно присутни у основном идејном смислу драме као целине, у оцени догађаја и људи, које Треновљев уметнички одраз Револуције имплицитно садржи. То невидљиво, али страсно присуство писца у целокупном збивању драме — велика је унутрашња снага Љубов Јароваје. 5

И сама основна идеја драме, најбогатије садржана у смислу животног пута главног лица, по коме је дело и добило назив, јасно показује став самог писца, сав прожет идејомгреволуц ионарног хуманизм а. Зар се из случаја Љубов Јароваје, која од сентименталног приврженика Револуције, вођена својим здравим и чистим људским нагонима, све више расте, да би на крају, отресавши се и последњих слабости у личном животу, прерасла у правог борца, достојног високог назива комунисте, зар се из тог потресног случаја, који јасно показује да човека племенита карактера и отворене памети све вуче на позиције Револуције, не види јасно став аутора2 Истовремено док у Љубов Јароваји, која у име идеала Револуције којима се прожела ликвидира у себи сентименталну приврженост мужу који је кренуо путем издаје човечности, показује пут ка правој хуманости, у комесару Кошкину, изграђеном комунисти, који у име интереса и морала Револуције убија свога деморалисаног побратима Грозноја, писац показује зрели облик револуционарног хуманизма, прожетог свешћу о класним интересима и циљевима Револуције. Није нимало случајно што писац, приступајући проблему хуманизма са разних страна и у разним случајевима, одлучно иступа против једног наказног вида хуманости, малограђанске хуманости по себи, хуманости као такве. Приказујући како електро-механичар Колосов, иначе симпатизер револуционарног покрета, у име свог апстрактног малограђанског човекољубља, покушава да спаси есеровски превејаног издајника Јароваја, писац скоро очигледно показује како се апстрактно човекољубље, човекољубље независно од тога на кога се односи, нужно, у пракси живота, на делу, открива као негација човекољубља, као сама нечовечност. Желећи да помогне човеку, по линији својих сентименталних осећања према Јаровој, Колосов уствари помаже контрареволуционарни покрет који се бори за уништење и таквог хуманизма који је најдубље његово убеђење. Малограђански хуманизам према непријатељу најбоље је, уствари, претстављен у оној народној причи о мудрацу који реже грану на којој седи!

С истом ширином у сликању и осетљивошћу за најмање психолошке разлике, Трењов је приступио и приказивању табора контрареволуције. Ако изуз-