Наша књижевност

88 - У Дау Књижевност

у

мемо неколико споредних личности које су картонски тврдо оцртане, цео тај шарени свет белих команданата, бивших индустријалаца,“ жандармериских официра, дама, либералних папагаја, црноберзијанаца, кулака, страних претставника, спахија и божијих помазаника дат је с изванредном прецизношћу у основ-

ним карактеристикама и необичним богатством својстава. Но, и поред све

њихове бизарности у наглашеним индивидуалним особинама, = конвенционал-

Ним и стварним, сви они, идући истим животним путем у судбоносним данима Октобра, носе један те исти класни и историски печат: контрареволуцију. Њихов. заједнички пут (без обзира да ли њиме иду с пушком или крстом, да ли продају уверења, црну робу или тело) убедљиво показује како се у борби против сопственог народа, чак и када су у питању одређене политичке концепцијице и научни идеалчићи, у човеку постепено врши процес моралног срозавања и обезчовечења. Ако Трењов истиче пут Јароваје, која приступа Револуцији, као пут светлог људског успона, он исто тако подвлачи да пут њеног мужа Јароваја,

који се придружује контрареволуцији, претставља пут све безнаднијег срозавања у понор нечовечности. На једној страни је светла перспектива пуне људске радости и среће, на другој потпуни мрак очајања и гнусобе!

У драми Љубов ђ ароваја ми видимо, скоро у неразмрсивој испреплетаности, оба табора Револуције, мноштво њихових упечатљивих ликова, конфузију и јасноћу њихових схватања, танану укрштеност интереса и страсти, прохтева и љубави, оданости и издајства, принципијелности и ситног себичњаштва. Иза привидног нереда људи и догађаја живи револуционарни ред, иза збрке и пометње у схватањима и хтењима осећају се тенденције револуционарног развитка, иза целог тог хаотичног кошмара деловања и противделовања крију се магистрални путеви Револуције, њена силна и неумољива законитост. » ;

Редитељ Бојан Ступица, који је Љубов Ј аровају поставио у Југословенском драмском позоришту, пришао је драми Константина Трењова више као живописном спектаклу, чија је чар у наглим променама ситуација, богатству ликова и свежини боја, него ли као озбиљној, студиозно рађеној драми језгровите реалистичке садржине, која. пре свега и изнад свега тражи прецизну концепцију ликова и сасвим продубљену анализу њихових међусобних односа. Ингениозан у својој богатој сценској фантазији, која га често одвлачи од интенција аутора или га чак супротставља његовим уметничким хтењима, Ступица је и у овој својој режији у пуној мери распламтео своју имагинацију и препустио се свом стручном, али пребујном осећању сценичности. Привучен питорескним карактером дела, шаренилом догађаја, призора и људи, потресношћу приказаних судбина, — које је настојао да богато сценски прикаже и изрази, он није довољно јасно подвукао ону развојну линију дела, присутну и кад је привидно невидљива, која изражава дисциплину Револу ције. Обогаћујући поједине сцене инвентивно нађеним театарским појединостима, које увек. не доприносе развоју радње и осветљавању основне проблематике дела, он је успорио темпо развитка и ублажио револуционарну динамику односа и сукоба. Иза спољњег шаренила, духовито али нешто претерано наглашеног, није се могао довољно разговетно осетити победоносни ход Револуције.

У сценској конкретизацији огромне поворке ликова, јасно обележених својим особеностима, редитељ се па етен и реалистичким методом карактерисања (Љубов, Кошкин, Јаровај итд.) и карикатуралним начином обележава Ба,