Наша књижевност
89
Позоришни преглед
који понегде иде до гротескности (Дуњка, официр, Грозној итд.). Служећи се ауторовим карактеристикама ликова, које су штуре али прецизне у својој лапидарности, Ступица је настојао да сваки лик оживи у пуној мери и у свим изражазним видовима, да оствари пуне и целовите ликове. Иако је извесне ликове сгоредног значаја шаржирао више но што допушта њихова функција у драми, у сценском оживљавању главнијих ликова нашао је, уз помоћ изванредно сочне имагинације, много духовитих и живих особина у пуном складу с њиховим карактером и темпераментом. Али је, понесен стихијским радом своје фантазије, која не трпи контролу и проверавање, и ту понегде претеривао У драстично подвученим, скоро натуралистички датим појединостима (командант фронта, · Дуњка, Јелисатов итд.). Сем тога, присиљен на избор глумаца из једног прилично штурог иако квалитетног ансамбла, нарочито за дело као што је ова драма, он је често морао да поједине улоге додели глумцима, за које се унапред могло знати и знало да неће успети да реализују оне ликове које је аутор замислио а редитељ хтео да оствари.
Та околност може делимично да објасни зашто у Ступичиној режији Љубов Јароваје није, у складу с идејним тенденцијама дела, његовом разговетном револуционарном устремљеношћу, био довољно хармонично усклађен однос црвених и белих, зашто су понекад, по снази и замаху, бели имали превагу над црвенима. Но, без обзира на ту објективну околност, редитељ је био дужан да, у оквиру могућности које му је ансамбл пружао, свим редитељским средствима тражи и нађе ону правилну линију односа између два зараћена табора, без које се не може остварити права идејно-уметничка вредност Треговљева дела.
Насловну улогу играла је Марија Црнобори. Она је необично брижљиво и интелигентно ушла у сложене односе према мужу, друговима, Пановој, Револуцији. Дајући лик Јароваје скоро зрео од самог почетка, она није довољно показала своје израстање, своју унутрашњу драму развитка, која се изражава у колебањима, слабостима, преломима, трагичном личном осећању. Сукоб између њене сентименталне привржености мужу, који је прешао у табор контрареволуције, и њене све потпуније оданости ствари пролетаријата, одиграва се на компликован и потресан начин, са свим бурама једне тешке унутрашње трагедије. У том трагичном елементу њеног прерастања у истинског борца-комунисту и лежи херојска величина тога лика. Склона једва приметним психолошким тананостима и рафинирано датим наговештајима, Марија Прнобори је свој лик сеоске учитељице уздигла на степен претерано осетљивог, скроз церебралног бића, које своју интимну драму доживљава, у интелектуалној сфери, само кроз суптилитете. Но тај и тако доживљени и проосећани лик она је пронела кроз све односе, сударе и преокрете, у пуној уметничкој форми и на интензиван лирски начин, који је снага њене уметности. Завршну сцену, необично драматичну по крајње оштром судару између сентименталних осећања у ликвидацији и осећања револуционарне дужности, она је извела, с минималним спољним средствима, на људски потресан и патетичан начин. Та потресна сцена, с изванредно богатим распоном људског интензитета, спада у најлепша остварења ове талентоване глумице на позорници Југословенског драмског позоришта.
Њеног мужа, Михаила Јароваја, смионог и борбеног есера, огрезлог У фанатичној, до авантуризма слепој мржњи према Револуцији и бољшевицима, играо је млади и талентовани глумац Јован Милићевић, који нагло израста У
/ '
а у ми ДА
3 5 5 4 4 2 |