Наша књижевност

90 З Ре Књижевност

зрелог уметника. Лик Јароваја који је Милићевић врло целовито и уметнички богато остварио, у духу редитељеве концепције, у односу према ауторовом тексту сав је споран. У оствареној реализацији, он је жучан, борбен, слободан, отворена карактера, до краја искрен и честит у својим односима, нарочито према жени: скоро трагична жртва својих убеђења, херој контрареволудије! Од препредене есеровске дволичности, која је једна од његових основних карактеристика, у овој интерпретацији нема ни трага. Из каквих побуда је такав заблудели контрареволуционар могао доћи у штаб црвених; како је могао обманути продоран поглед комесара Кошкина, чији се осећај за људе необично изоштрио у илегалном покрету, у Револуцији» На то питање, на које Трењов даје недвосмислен одговор, није одговорила ни редитељева концепција ни глумчева интерпретација. У духу тог искривљавања лика Михаила Јароваја постављена је и сцена у школи, када он долази својој жени, јер зна да ће ту револуционари одржати илегални састанак, јер се нада да ће их ту најлакше ухватити. Све његове речи о љубави, сва преклињања да му се жена врати, и поред тога што је он још увек искрено воли, у тој конкретној ситуацији имају призвук лажи, јер он има други циљ пред собом. (Баш зато је скупо плаћена илузија Јароваје трагичнија.) Поводећи се за једном узгредном напоменом НемировићДанченка да „Јаровај покушава да нађе спасење код ногу вољене жене“, која осветљава само једну страну проблема, и редитељ и интерпретатор изгубили су из вида да је он у школу дошао, у пратњи наоружаних- и сакривених људи, обавештен од Панове да ће ту застати своје омрзнуте непријатеље, за којима тако страсно трага. Приказати линију развитка Михаила Јароваја као линију заблуда једног лично честитог, храброг и способног човека, који је само жртва својих политичких убеђења, то значи изазивати симпатију публике за трегедију његове судбине. А у контрареволуцији нема и не може бити херојства, јер нема људске лепоте ни у њеној садржини ни у њеним циљевима.

Сава Северова је у улози Панове, лакомислене буржујке која пре свега хоће да удобно и пријатно проживи, нашла у овом позоришту први пут лик који јој глумачки у потпуности одговара. Сваки њен покрет, гест, тон, израз били су до краја саображени судбини високо култивисане жене, коју вихор Резолуције, одузевши јој тле под ногама, котрља у провалију разврата и пропасти. Чини ми се да је у сцени штаба црвених требало више нагласити да је она у том амбијенту, по свим својим најприснијим мислима и осећањима, туђа, далека, да ју је на жалосну улогу дактилографкиње присилила тешка беда, у коју ју је живот, по смрти мужа, немилосрдно гурнуо. Сцене са Малињином, Кутовом и Јелисатовим, пуне изванредне игре женственошћу, пуне рафинираног привлачења и одбијања, Северова је дала на проживљен и уметнички раскошан начин.

Комесара Кошкина, организатора и руководиоца револуционарне борбе у том крају, играо је Салко Репак на једноставан и убедљив начин. Шкрте речи које му је писац дао, не водећи довољно рачуна да он њима мора у драми да доминира, Салко Репак је акцентовао с трезвеном промишљеношћу припростог али чврстог партиског радника, који је свестан циљева и задатака Револуције. Можда је, поред промишљености и одмерености, на тренутке требало дати и нешто више унутрашњег жара радника који је свестан да је отпочело велико дело ослобођења пролетаријата. И кад је једноставан, одмерен, скроман, дакле шкрт у спољњим изразима (што је Репак изванредно наговестио), Кошкин изга-