Наша књижевност

Позоришни преглед 91

ра од стрепње за људе, од одговорности за успешно вођење борбе, од лепоте

подвига и херојства, од унутрашње ватре живота за Револуцију (што код Репка није било довољно изражено). Црту комизма у Кошкиновом карактеру, која је, по Горчакову, доказ да он „профињено и осећајно посматра живот“, и режија и глума скоро потпуно су занемарили.

Улогу морнара Шванђе, народског човека „који је видео Маркса“ и који се бори под црвеном заставом „у светском размеру“, играо је Јозо Лауренчић с много топлине и животног сока. У понеким сценама, подлежући лаком стилу својих улога из комедија дел арте, он је лик превејаног и самопоузданог револуционара тумачио с извесним акцентима спољње допадљивости и лаке импровизације (ослобођење Јароваје). У тој улози требало би да буде више тежине иза површне спољашњости, више корените народне привржености Револуцији

иза сликовите и шеретске речитости. Шванђа Јозе Лауренчића више је био ду-.

ховит театарски мајстор, него припрости човек из руског народа.

Кошкинове помоћнике Хрушча, Мазухина и Грозноја играли су Јурица Дијаковић, Миро Беловић и Бранко Плеша. Ако се у првој слици, која треба да прикаже револуционарни штаб, није довољно осетила атмосфера Револуције · коју је редитељ хтео да дочара само спољњим елементима покрета), кривица за

то до извесне мере пада и на тумаче Кошкинових помоћника, који се у шкртом тексту који им је писац дао нису довољно осећали на позорници. У интерпретацији Грозноја, Плеша је, по интенцији редитеља, отишао у грубу и неуверљиву карикатуру деморалисаног силеџије и пљачкаша.

Професора Горностајева, који се вешто учаурује у свој изоловани, високо уздигнути свет науке и знања, тумачио је Страхиња Петровић, као потресну, сентиментално обојену људску личност. Његову привидну несналажљивост, у којој има свести да и црвени и бели воде рачуна о његовој светској слави, режија није довољно искористила. Јелену Горностајеву, тупаву малограђанку, коју је Револуција избацила из њеног блаженог кућног мира, играла је Рахела Ферари. Дајући улогу само у основним карактерним цртама, она их је на тренутке подвлачила до оштре, недовољно реалистички образложене карикатуре.

Жандармериског пуковника Малињина, који се ушанчио у штаб, далеко од фронта, дао је Виктор Старчић на оригиналан, нешто мало наметљив начин, али сасвим реалистички и у концепцији и у изразу. Пуковника Крутова, изванредно погођеног у масци, гесту и тону, остварио је Божидар Дрнић.

Превртљивог и поквареног Јелисатова, коме морални цинизам помаже да се снађе у свима ситуацијама, дао је Дејан Дубајић. Наглашавајући претераним спољним акцентима моралну корумпираност и бескрупулозност, он је такође, нарочито у драстичнијим сценама, упадао у грубу карикатуру.

Електро-техничара Колосова, који из страха пред ужасима рата бежи у илузорни еванђеоски мир малограђанског хуманизма, тумачио је Зоран Ристановић, — у духу редитељеве концепције, — као конфузног али зрелог приврженика Револуције. Отуда је сцена у којој он покушава да спаи Јароваја дело-

вала као нелогичан психолошки обрт, који мути идејно-политички основ дела.

'

У низу садржајно изнесених ликова, које употпуњавају општу слику, треба подвући изванредну креацију Милана Ајваза као Пикалова, фино и топло дату улогу Дубравке Перић као Татјане Хрушч и детаљно израђену интерпретацију послужитеља Чира кога је тумачио Жарко Митровић.