Наша књижевност

мат

Франце Прешерн — песник и мислилац 133

јилним гнездима, какво је тада била ЈБЂубљана, несумњиво је поставила Прешерна у доста сличан положај. Његово писмо Челаковском од 22 августа 1836 где своје мрачњачке противнике назива фаризејима и талмудистима, а истовремено означава »Кгзћ рп 5ау1ст« као метрички задатак којим ће и свештенство бити задовољно; тешко се може објаснити друкчије него као оштар сарказам и задовољство над успешно решеним задатком.

Из својих пантеистичких и материјалистичких ноставки о животу и смрти личности. Прешерн никако. није правио општепесимистичке, светожалне закључке. Неки дубоко пегсимистички сонети из: циклуса »зопебје пезгесе« претстављају тако чисто лични израз његове животне несреће да не мењају општи правац његова стваралаштва, које је у односу на човечанство и народ изразито оптимистич= ко, ведро.

„Неверан па ипак веран“, рекао је Прешерн сам о себи.

Прешерн је био невергн у религиозном смислу, али дубоко веран у односу према свом народу: веровао је у његову бесмртност, у бесмртност човечанства. Појединац је смртан, али у делима којима је допринео подизању народа,остаје вечно жив. У томе је Прешерп заједно са свим заиста напредним мислиоцима света видео сав смисао живота. Овај његов ведро афирмативни однос према животу одражава се у низу његових песама, нарочито у немачком натпису на гробу пријатеља Коритка:;

Фе Мепзећћен Те, Тогват »Пег Мепзсћ ти55 шпђеггећел; га тењ г даз ђезтјећел,

жа5 ег Шг је сејап«.36)

После свега што смо рекли о Прешерновим погледима на свет, можемо само да се сложимо са мишљењем Ивана Пријатеља, који сматра да је Прешерн био „не само велики песник, него и изразито филозофска глава, која се уздизала упркос свом тадашњем нашем друштвечом духовном сиромаштву и упркос свима тешким окол-

ностима свога живота, у високи свет тадашњих највећих умова: "вропе.“27)

ђ

Прешерново дијалектичко схватање јединства појединачног и целине, коначног и бесконачног, појединца и народа, човека и човечанства, одређивало је и Прешерново схватање о улози уметнсости и уметника у друштву, прожимало целокупно његово уметничко: стварање,

Прешерново стваралаштво доказује да он расцеп између себе и конкретне друштвене стварности није никада схватао у кантовско-

> 36) Човек мора да умре, а човечанство остаје и с њим ће остати оно што је за њ учинио“. у

37) Пријатељ, Душевни профили итд. стр. 142.