Наша књижевност

Франце Прешерн — песник и мислилац 48

да јој надева узде и да је подређује својим антидемократским тожњама; уметност не може да буде аутономна у односу на народ, на човечанство и њихов напредак, зато што човек живи вечно само у оном што је позитивног дао човечанству.

Словеначки назови-просветитељи метерниховског времена и прспагатори литерарног утилитаризма разликовали су две врсте литературе: једну за кметове, другу за одабране из виших кругова и за привилегисану интелигенцију. Међутим, док су у погледу избора лектире за одабране, који су књиге и онако читали само на нема:ком језику, много широкогруднији, за кметове који су говорили словеначким језиком, поред народних песама у редакцији „попова и терцијала“, допуштали су само две врсте уметничке литературе: било литературу у духу приповедака Кристофа Шмида, које су их училе покорности и таквом животу, који неће ни у чему угрожавати мир и покој феудално-апсолутистичких угњетача, било такву, која је одводила мисао сељака од питања његовог друштвено-економског и политичког положаја и обраћала његову пажњу на питања,

»Как' рпдешје зе Ккготр!г -пајђо у; како одргамјајо зе оусат рагје, ргесапјајо изушп сјауат ртде...«4)

Како је у то време словеначки нгрод био у својој више нос огромној већини народ кметова, словеначким носиоцима метерниховске политике није преостало ништа друго него да порекну могућност и потребу било које више културне делатности у словеначком народу и за словеначки народ, да овековече и претворе у идеал њетову културну заосталост.

Било би бесмислено, ако би у тој антидемократској концепцији Копитара и његових јансенистичких вулгаризатора тражили трагове оне просветитељске концепције, чији носиоци су у 18 веку покушали да привредно узлигну сељака, да нађу у његовом бићу првобитну слику буржоаског идеала „природног човека“, а у његовом језику, у његовим изрекама и у његовим песмама „природну мулрост“. Страх од просвећеног народа био је у предмартовском добу одлучујући покретач свих оних, који су — као Копитар — сваку ствар посматрали из перспективе интереса царства,7)

Истински демократски и просветитељски био је став Прешерна и његовог круга. Њихов циљ је био: не спуштати се у свом стваралаштву до најзаосталијег сељака, наго сво јим стваралаштвом подизати сељака ближе к себи, развијати народни говор. до културног, образованог језика и тиме културу приближавати народу. Тај став најлепше доказују Чопове примедбе на оцену коју је Прешернов пријатељ Челаковски, чешки песник и лингвист, дао о

45) „Како се најбоље гаји кромпир, како се уклања шуга код оваца, како се чисте вашљиве главе...“

47) Пријатељ, Душевни профили итд. стр. 61.