Наша књижевност

179

Позоришни преглед

Насупрот професору и његовом најбољем ученику, стоје доцент Викентије Воробјев и неколико студената, претставници оне интелигенције, корумпиране царским поретком, која у Револуцији види свога непријатеља. „Научно“ уздигнут над проблемима народа, аристократски равнодушан према његовим животним потребама, доцент Воробјев је цео свој живот, све друштвене тежње, све личне амбиције повезао са друштвеним поретком коме Револуција копа гроб. Саобразно својим општим позицијама, он је и на свој научни и педагошки рад гледао само као на неопходност у стицању друштвене каријере, у постизању угледа и части у оквирима датих социјалних односа. Он у Револуцији види страшну опасност за испуњење својих животних амбиција, и нагонски јој се супротставља. Док Полежајев расте са Револуцијом, док се њему указују широке перспективе научног рада и ефикасне примене њених резултата, што га испуњава новом стваралачком радошћу под старе дане, дотле Воробјев, огрезао у предрасудама све дубље тоне у олујним данима Револуције...

Направљена на основу филмског сценарија, који је сав у илустрацији животног пута једног Беликог научника, Немирна старост је остала без свог драмског заплета. Поједине сцене са великим људским интензитетом, недовољно мотивиране реалвим односима и сукобима, добиле су призвук мелолраме. Друге, које су имале да делују својом природном комичношћу, писац своје дело и назива комедијом, — извитопериле су се у лаку веселост. На граници између сентименталне мелодраме, која неуком гледаоцу мами сузе на очи, и веселе игре, која га разгаљује својом неусиљеношћу, Немирна старост делује присном људском садржином и племенитом идејношћу.

Млади редитељи Народног позоришта Станислав Бајић и Браслав Борозан приступили су сценском остварењу овог дела с очигледном намером да из њега извуку што више присних људских тренутака радости, ганућа и среће. У понеким сценама (као, на примеру оној за клавиром) појачали су мелодрамске акценте скоро до карикатуралног облика, док су у другим ублажавали комичне елементе ло припросте веселости (сцена са телефоном). У сценском оживљавању комада, који нема ни довољно темпа ни довољно унутрешње динамике, редитељи су правилно искористили могућности које им пружа покретна позорница, не западајући ни у једном тренутку у формалистичка решења. Кућну атмосферу старог научника дали су као да се ради о провинциском особењаку.

Старог професора Полежајева, ћудљива темпераментна и хладне памети, зумачио је Фран Новаковић, кога већ одавно нисмо видели у таквој снази и таквој танкоћутности. Оживљавајући лик с много припросте људске топлине, на доследно реалистички начин, он га је учинио необично присним и убедљивим. У основама карактера могло је бити нешто више достојанства једног научника светског гласа, а нешто мање „професорске" учаурености.

Улогу његове жене, верног друга у животу и скромног сарадника у научном раду, дала је Марија Таборска. Она је успела да штурим текстом изваја заокружен лик, испуњен живим људским мислима и осећањима.

Реља Ђурић, који је у последње време све више западао у круте, увек исте позе, успео је да се, у својој интерпретацији лика доцента Воробјева, отме овој опасној склоности. У низу улога које је играо на београдској позорници то је једна у којој није подлегао ни унапред створеним схемама у концепцији, ни готовим глумачким изразима у интерпретацији. Ако је то знак да се Ђурић најзад ослобађа својих шаблона, онда је вредно такав покушај, који је сигурно захтевао и солидан рад и велик напор, свесрдно поздравити.

Бочарова је играо Браслав Борозан, круто и без снаге и замаха, више као неспретног примитивца него као преданог и одговорног револуционара.

У улози матроза Купријанова, симпатичног војника Револуције, ЈБубиша Јованозић показао је, у пуном сјају, своје изванредне изражајне могућности. Егизодча улога која се памти! |

Костими Милице Бабић-Јовановић, рађени са стручним знањем и однегованим укусом, допринели су реалистичком утиску који је претстава остављала као целина. '

м Ели Финци