Наша књижевност

РРИИ раб о најуа од

190

ЧАСОПИСИ

ПРВИ БРОЈ ЧАСОПИСА „РАДИО"

Комитет за радиофонију Владе ФНРЈ покренуо је недавно часопис „Радио“, који ће на својим страницама расправљати о свим проблемима савремене радиофоније, како оним идејно-политичким, тако и оним стручним и практичним. Већ први број овога часописа, брижљиво спремљен и- редигован, доноси читав низ теоретских чланака и практичних написа, покреће разна питања наше радиофоније, даје конкретне предлоге за решавање нерешених питања.

У оквиру културних задатака које је наша Партија и наша Влада поставила Петогодишњим планом, радио служба има да одигра прворазредну улогу, као једно од најефикаснијих средстава агитације и пропаганде. Док су у предратној Југославији постојале свега три радио-

станице, у Београду, Загребу и Љу- ·

бљани, данас већ ради петнаест, а нредвиђа се отварање нових. Исто тако стоји и са радио-апаратима. Године 1939 на сто становника долазио је један апарат; данас већ на шездесет и девет, а предвиђено је да ће се до 1951 године произвести у земљи око 150.000 домаћих апарата.

Када се имају у виду ови сумарни нодаци, који су изнесени у уводнику часописа „Радио“, није тешко увидети од коликог је значаја озбиљно и стручно третирање проблема наше радиофоније. Том озбиљном задатку први број овог часописа приступио је сасвим озбиљно, са развих страна.

У чланку Јована Поповића „Радио програми и књижевно - уметничка критика“ предлаже се да се у наше радио-програме унесе књижевно уметничка критика, да се редовно даје смотра књижевног и уметничког живота у виду критика, рецензија и репортажа. „Разуме се да увођење редовне књижевно-уметничке критике у програм, каже писац, не зависи само од радио-станица, јер се оне морају сналазити с оним критичарским кадровима који раде у читавој нашој јавности.“ На сажет чланак Јована Поповића надовезује се напис

Вељка Кораћа „О потреби критике програма наших радио станица“. Износећи конкретан материјал, писац правилно закључује да се програмима наших радио-станица није, у нашој јавности, посветила она пажња коју радио, као моћно средство идеолошке пропаганде, у пуној мери заслужује.

Два чланка у првом броју часописа „Радио“ посвећена су проблемима језика. Радован Лалић у чланку „Језик радија и дневне штампе“ истиче потребу познавања нашег језика, који „треба да буде савршено оруђе преображаја који су се извршили и који се врше у привреди, У друштвеним односима, у култури“. Ж. Вукадиновић у чланку „Писмени и усмени књижевни језик“ говори о разликама између говора и писања, о потреби тачног познавања правилне акцентуације речи.

Уредник часописа Ђорђе Костић даје у чланку „Музичка обрада народних песама и наши музичари“ низ врло корисних сугестија у погледу односа према музичком народном благу. Дајући теоретске основе са којих треба приступати обради народне песме, писац истиче да тај посао није нимало лак, да је за тај одговорни уметнички задатак потребно и стручно музичко знање и висока стваралачка надареност. Павле Стефановић даје информативан приказ музичког рада Леоша Јаначека поводом _ двадесетогодишњице _ његове смрти. Митја Вошњак даје сажет преглед словеначког радија У ослободилачком рату. Сем тога» објављен је и један напис о изградњи наших нових радио-станица.

На крају, часопис доноси читав низ стручних написа о специфичним проблемима – (најчешће техничким) наше радиофоније. Бранибор Јелић пише о „Мултиплексном бежичном преносу помоћу модулисаних импулса“, Божидар Божовић о новој подели средњих им дугих радио таласа извршеној на конференцији у Копенхагену; ту су још научно-популарна објашњења из области радио технике: о радио таласима, о апарату који