Наша књижевност

Читуља

је назван Синхродин и о неколиким занимљивим питањима којима се данас бави радио техника.

Иако први број часописа „Радио“ доноси богато и садржајно штиво, које ће моћи послужити и стручњацима и ширем кругу љубитеља радиофоније, редакциони одбор морао би настојати да још више прошири круг тематике, да се критичније и конкретније односи према проблемима наше

ЧИТУЉА

191

радиофоније (подела апарата, радио програми итд.). Сем тога, овај часопис савезног значаја, и први код нас уопште, ако хоће да у пуној мери испуни тешке задатке који пред њим стоје, мораће организовати сарадњу и изван Београда, из редова оних наших културних радника који прате проблеме модерне радиофоније.

ПК.

СМРТ А. С. СЕРАФИМОВИЧА

Деветнаестог јануара ове године умро је познати совјетски књижевник Александар С. Серафимович, јежан од оног броја великих мајстора совјетске културе, који су својим стварањем пронели њену славу широм света.

А. С. Серафимович родио се 1863 године. Године своје ране младости, испуњене упорном тежњом ка знању в образовању, провео је у крајњој беди. Завршивши у Уст-Медведицком гимназију, он одлази у Петроград, где је био студент физичко-математичког факултета. Када је Александар Уљанов, брат Лењинов, извршио атентат на цара Александра Ш, Серафимович је, као напредни студент, написао летак у коме је покушао да објасни и оправда овај терористички акт. Ухапшен од полиције, био је због своје револуционарне делатности осуђен на три године прогонства у једно мало место на обали Белога мора. Ту је Серафихович почео да пише. Његова прва приповетка На санти, у којој је на реалистички начин приказао живот сељака, објављена је 1888 године. Вративши се из изгнанства, већ Као запажен писац, Серафимович је наставио с књижевним радом. Његове прве приповетке, које је сакупио у књигу 1901 године, привукле су пажњу Глеба Успенског и Владимира Короленка. Године 1902 Серафимович одлази у Москву и ту везује пријатељство с Максимом ГорКим, који је одлучно утицао на њеГОв даљни развитак. У својим првим приповеткама, од којих је на нашем језику позната само „Скретничар“, он приказује крајњу беду радника

и тежак живот сељака. После Револуције од 1905 године, у којој је и сам учествовао, Серафимович даје низ приповедака, цртица и записа с отвореном револуционарном тематиком. У том периоду он је, уз Максима Горког, један од најпознатијих пролетерских књижевника.

За време Октобарске револуције Серафимович је ступио у Партију и као војни дописник „Правде“ био на фронту. Круг његове тематике проширује се новим проблемима, новим људима. По коначном успостављању совјетског поретка, Серафимович се сасвим одаје књижевном раду. После свог првог романа „Град у степи“, који је написао пре Октобра н који заостаје за његовим кратким приповеткама, Серафимович се опет даје на писање романа. Године 1924 он објављује „Гвоздену бујицу“, дело које га је истакло у први ред совјетских књижевника. У том делу, које је преведено на све светске језике, Серафимович даје, снажним потезима великог мајстора, епопеју грађанског рата. Као јунака романа он узима недисциплиновану масу која се стихијски бори против својих угњетача, белогардејаца и интервенциониста, и у борби постепено долази, на основу сопственог искуства, до уверења 0 потреби дисциплине и одговорности у великом рату за праведну ствар народа.

У овом броју нашег часописа доносимо Серафимовичеву причу „Бомбе“, писану и објављену после револуције од 1905 године. Преведена је из књиге „Изабраних приповедака“, објављених пре две године, у издању „Совјетски писатељ“. Ф.В.