Наша књижевност

Де УНИ 2 уђу не И ~ су а ЗА та уран па А И

202 у Књижевност

вог команданта Картаре и партизанских одреда из Србије и Срема нигде није било. Као да су у земљу пропали.

Уствари, у Шајкашком одреду, уочи самог напада није било ни тридесетипет људи „стајаће војске“, колико је одред иначе бројао. Командант Картара отишао је-дан раније послом у Нови Сад. Данила, шегрта са железничке станице у Новом Саду, послао је да обиђе омладинце у Надљу, Влађуш је пошао у Жабаљ, да од ковача набави неке цеви од којих је пргвио бомбе, а „Тата Туријски“, сељак из Турије, убо је длан о неки трн у земљи приликом Картариних маневара, затровао руку и, сав помодрео, лежао је напола укочен на слами поред пећи и тресао се од грознице. Од тридесетидва борца били су „стални“: заменик команданта, Мађар, Ђула Молнар, десетари Стојков, звани „Чобан“, Сазданић Лазо, звани „Злата“, Мушицки из Ђурђева и неки омладинци — међу њима а Дика, Остали су били сељаци који су пре недељу дана дошли из шајкашких села да отслуже смену. .

Пустајићев салаш једва је и толико људи могао да прими. То је била четвртаста зграда покривена сламом. Две стаје, које су ра- | није стајале уза њ, и ограду, срушио је и изложио одред, јер дрва, | а ни суве балеге није било у близини. Зграда се састојала из прегсобља, мале собе где је смештена „канцеларија“ одреда и велике собе која је у исти мах била и кухиња. У тој соби давило се триде- | сетпет људи, који су, да би добили ваздуха и отворили пут диму, | подигли на једном месту даске са стропа и направили отвор на | крову.

До тог отвора водиле су етепенице начињене од летава. Дању се код отвора налазио осматрач, који је отуд, на километре далеко, могао да види сав простор пред салашем. Иза салаша налазио се рит — широка, непроходна област мочвара, блата и трске, којом се могло проћи само чамцима, уским каналима, или пешке, стазама које ни у одреду нису сви знали. Отуд није могао доћи напад, па тај простор није ни требало осматрати. Ноћу је одред истурао далеко испрел себе патроле и страже, које су се пред јутро, кад се осматрач пео на кров, повлачиле на салаш.

Десило се да су 4 јануара, због велике студени, истурене страже и патроле пошле ка салашу нешто раније но иначе. (У тами и магли пред свитање, патроле су се повлачиле и не слутећи ко иде за њима, а иза њих, заклоњене маглом, наступале су патроле жандара и чете растурене у стрељачки строј. Стражар, који се као обично попео на осматрачницу кад је почело да свањива, угледао је жандаре тек кад су се примакли салашу на пет стотина метара.

Тога јутра био је на стражи неки Тоша Добанов, звани „Кудељар“, јер је пре рата радио у кудељари Новосадске банке у Ђурђеву и сам је, крајем лета 1941, запалио. Био је омален, некако кратак, румен, глават и сав набијен. Од оружја је имао стару француску пушку са четири шаржера по пет метака. У пољу, покривен маглом, видео се прилично јасно стрељачки строј, који се полако помицао напред. Кудељар је откочио пушку и окинуо први метак. Га-

ока