Наша књижевност

206 ~ ; Књижевност

су се, а птице су се дизале тромо, тешко машући крилима, и опет падале у шевар. Из блата, у које је западао, извлачио се рукама, држећи се за трску, и долазило му је да од муке загризе зубима у танке слеђене стабљике, које су му пречиле пут и нису му дале напред.

Мртав уморан, сав блатњав и мокар, стигао је у одред управо кад је свитало.

На Пустајићевом салашу била је борба већ у пуном јеку. Од митраљеске ватре све је врило. И поред Молнарове одлуке да држи салаш по сваку цену, десетине с леве и десне стране салаша потиснуте су, повукле су сеу рит и оданде водиле борбу. На салашу су остали само петорица бораца и Молнар, испрпљен од болова, неспавања и губитка крви, решен да ту и погине. Два рањеника лежали су у „канцеларији“, а остали су пребачени у шевар. На стражњој страни куће пробијен је отвор у зиду и кроза њ се држала веза са десетинама у риту..

Баба Картара, кога су борци онако каљавог једва познали, пожурио је на салаш. Било је крајње време. Молнар је имао још само толико снаге да му седећи рапортира, да затвори очи и да се наслони на зид.

Пренели су и њега у „канцеларију“, а затим, са оном двојицом рањеника, чамцем у рит. Док су га износили Молнар је отворио оче иза валова, на месту одакле је јуче водио борбу, видео је Малога где лежи полеђушке, раширених руку. Затим је опет изгубио свест.

Баба Картари није дуго требало да оцени ситуацију. Пред њиме су била најмање два батаљона, а лепо се видело како се у даљини, ван пушкомета, слободно крећу друге јединице. Знао је да се војска још од синоћ скупљала око рита и да је до сад већ затворила обруч. Више није вредело ни повлачити се у шевар. Жандари би следили одред по траговима и натерали га на заседе на другој страни рита. Једини је излаз био да једна десетина задржава жандаре до мрака, док друге две, са рањеницима и спремом, не одмакну Довољно далеко. Уосталом, војска и жандари нису се ни журили. Једнако су одржавали ватру и припремали се полако за одлучан напад. Чинило им се да им одред не може умаћи и Картара је одлучио да то искористи.

Умио се и очистио од блата, наредио је да се сва опрема, до последње ситнице, пренесе са салаша у рит и потопи што није могло или није вредело да се носи. Из друге десетине вратио је на салаш три старија друга, тако да је тамо остало у свему осам бораца, све старијих сељака из Жабља и Чуруга, осим Дике, који се једнако држао Картарина скута и није хтео да се одвоји од њега. Рањеници и четири мртва друга превезени су дубље у рит. На једном сувљем месту искрцани су мртви и сахрањени, а рањеници су пребачени на другу обалу. Тамо је требало чекати док не падне мрак и онда се, између заседа и патрола, пребацити у села. Уским стазама рита морало се ићи у више праваца. Одред, раздвојен у групе, требало је да се смести по кућама док пстера не прође, Рачунало се да ће за