Наша књижевност

Борба на Пустајићевом салашу 205

и свега десетак жандара успели су да се спасу и врате на суво. Трећа десетина изнела је на салаш неколико пушака и пушкомитраљез сав умрљан блатом.

Борба се смирила тек предвече. Један од бораца треће десетине, неки чурушки момак, који је дан раније стигао у одред, не стао је у риту, тројица су рањени, сам Молнар више није могао да се креће, седео је крај прозора и отуд давао наређења. Два сељака, оба из Жабља и оба рањени — један лакше, у ногу, кроз месо, а други теже, у раме. седели су у углу поред врата и колутали крупнем црним очима. Ћутали су. Ово им је била прва смена у одреду и очи су им говориле уместо уста која су им, и стегнута подрхтавала. У свему било је у одреду још двадесетак бораца способних да се боре; пушака је било довољно, али је недостајало метака. Заплењено оружје и опрема лежали су на гомили у средини собе, у помрчини одсевао је пламен из пећи, у соби су владали некакво свечано расположење и — тишина. Знало се, напољу у снегу и блату вребали су жандари као вуци и нису смели да се примакну салашу. Борба није завршена и требало је да се настави сутрадан.

Молнар ни тада није могао да се реши да повуче одред. Неодлучан, не знајући шта да чини, остао је ту на Пустајићевом салашу, а сутрадан, рано изјутра, нападали су га два батаљона хонведа и жандара са неколико митраљеза и бацача. Одред, цео рит, а и села око њега, били су опкољени војском.

Баба Картара је чуо пуцњаву негде око подне, кад се враћао из Новог Сада. Високо у ваздуху пловила су поређана јата дивљих патака. По звуку и по заплашеним барским птицама, које су кружиле ваздухом, прелетале преко белих смрзнутих поља и оголелих врба, не смејући нигде да се спусте, одмах је познао откуд пуцњава допире и схватио о чему се ради.

По жестини ватре осетио је да су овога пута Мађари довели велику силу, помислио је на другове који се на салашу боре, на Молнара — да ли ће се добро снаћи, и на оружје чији се највећи део налазио у одреду.

окушао је да стигне до одреда најближим путем, идући преко поља, али је тако само губио време. Све цесте притисла је војска, а прилази Пустајићевом салашу и риту били су поседнути, "Морао је да обилази кријући се од жандарских патрола, којих је било свугде Као да су из земље ницале, и тек предвече примакао се другој страНи рита рачунајући да ће отуд моћи да се ноћу пробије кроз мочвару до одреда. Успут, у Жабљу, у Ђурђеву и на свим путевима, сретао је војску која је однекуд стално придолазила. Било му је јасно какав се напад спрема, а о свему томе у одреду нису имали ни појма.

У току ноћи неколико пута је губио стазу, пропадао је у блато до паса и мислио да ће се удавити. С времена на време напред би одјекнуо неки усамљен пуцањ који му је показивао пут и јављао да се одред још увек држи на салашу.

Под његовим ногама шљепкали су вода и блато, шуштала је трска кроз коју је крчио пут, уплашене барске животиње склањале

ДНО ориша 12 за сече а 5. ас. ЗА Утар

Це ок 5"