Наша књижевност

216 у / Књижевност

гледан контраст Хамлетовом, и ту је, баш у погледу одлучности и колебања, та супротност мања него што у први мах изгледа: зар Лаерт у двобоју с Хамлетом не добива удар за ударом баш зато што је неодлучан, што се колеба и устеже да изврши што је наумиог

Ето зашто Клаудије оне речи говори Лаерту. Као добар познавалац људи, он нема поверења у непоколебљивост Лаертове одлуке да „за оца освету тражи потпуну“. Он се боји да би Лаерт, размисливши, могао одложити остварење своје намере, променити је, одустати од ње. Зато мислим да Јузовски греши кад, у поменутој књизи, и он тврди да Клаудије у тој сцени, разговарајући с Лаертом „преко главе Лаертове с осмехом гледа Хамлета“, да он Лаертов одговор „Заклаћу га (убицу свог оца) у цркви“ шаље даље Хамлету, а својим речима „Заиста, ни једно место убицу не би смело да заштити“, упућеним Лаерту, „саркастично одговара“ Хамлету, који је њега поштедео, да је, штавише, „у томе смисао целе те сцене“.

Клаудије зна да и најодлучнији има тренутке колебања, да у неким ситуацијама и најактивнији може постати неактиван, Он сам је неоспорно активан; но зар у њега нема и неактивности» Сетимо се његових речи у монологу пред молитву:

И као неко везан за два посла Беспослен стојим: не знам где да почнем И тако оба занемгрујем.

Зар то није јасан опис неодлучности и оклевања, можда најјаснији од свих у делуг Ипак не може бити никакве сумње да се он односи на Клаудија, не на Хамлета.

Нико неће помислити да је Шекспир хтео да велича активност Клаудијеву, активност пијанца, развратника, тровача, братоубице. Не; ако је Шекспир, сликајући неактивност принчеву и активност Краљеву, имао према нечему наклоност, ако је хтео једно од тог двога да слави и велича, онда свакако пре племениту неактивност Хамлетову.

Према томе, ако тексту „Хамлета“ прилазимо „наивно“, без предубеђења, не тражећи свакој речи скривено значење, сваком стиху смисао између редова, смисао који ће потврдити унапред створену или примљену тезу, онда нећемо веровати коментаторима да његова мана засењује све његове врлине, него Офелији да је он „диван дух“, и Хорацију да је „племенито срце“ и Шекспиру да није текстом своје драме изражавао дивљење према Хамлету док се у потаји дивио „господарима човечанства“. У бурној и мучној епохи, чија је историја, по речима Марксовим, у анале човечанства уписана „пламеним језиком мача и огња“, када су Шекспирову отаџбину преплавили просјаци и бескућници, јер су богати земљопоседници — лордови и кулаци — протеривали ситне сељаке с њихових имања, стварали од њих скитнице, а скитање кажњавали шибама и продавањем у ропство, да би створили темеље будућој фабрици света и моћној колонијалној држави —“ у том трагичном пе-

ои