Наша књижевност

196 3 Књижевност

уметничким дисциплинама и важну васпитно-уметничку улогу у дру штву, пре свега, врло мало је и било.

Наша филмска проблематика, створена на развојном путу од „Славице“ до „Софке“, остала је безмало без свог критичко-теоретског образложења, без разговетног раздвајања слабости и врлина, без целисходног идејно-уметничког проверавања искустава. А теоретско уопштавање једног датог уметничког искуства, у конкретној анализи која од појединачног иде ка општем, од конкретног ка апстрактном, и обратно, није важно само због тога искуства, због јасне претставе о. његовој вредности, него и због свих будућих на; стојања, која, у тражењу нових могућности, постављању даљих циљева, реглизовању замашнијих и савршенијих уметничких дела, морају да полазе од проверених уметничких постигнућа, до краја објашњених и схваћених. У том погледу наша филмска критика има тек да се прихвати задатка који спада у делокруг њеног рада, да се прими обавезе која је природна функција критике у историском процесу развитка уметности.

Али, тиме се још не исцрпљује њена улога. Јер критика се не пише и не може писати само за један уски круг филмских стварглаца и пасионираних љубитеља филма, чак ни само због даљњег развитка саме уметности. Да.би наша филмска уметност могла да испуни свој задатак у друштву, наша критика мора да утиче на формирање и правилно развијање уметничких схватања нашег ралдног човека, да га учи како да посматра и шта да користи из богате животне ризнице уметности, да теоретски формулише оне захтеве нашој филмској уметности и нашим филмским уметницима који проистичу из самих друштвених потреба наше стварности, из жеља и тежњи ка бољем животу наших радних маса. Баш зато што се милиони наших трудбеника, којима је култура први пут у народној држави по» стала доступна, у филму уче живети, што у њему траже признања свих лепота и осуду свих ругоба свог тегобног живота, у реалистичком, уметничком светлу приказане, наша филмска критика је дужна да постави строг захтев нашој филмској уметности: да филмска уметност мора да васпитава код наших људи само оне мисли и она осећања који одговарају социјалистичким тежњама нашег живота, да их учи, сугестивном снагом уметничког језика, да примају све позитивно као своје сопствено, да се на њему надахњују и уздижу, 4 да се непомирљиво односе према свему накарадном и лажном, што се још, као преживели остатак, одржава из старих, у неповрат ишчезлих времена. Да би се за то оспособила, критика не сме полазити од апстрактних естетских догми, него од живе, променљиве, увех новим лепотама окриљене стварности.

Тим својим основним задацима наша филмска критика није до данас одговорила. Ако се ту и тамо, углавном узгредно, и појавио по који солиднији критички напис, ни он није могао имати оно позитивно дејство које би несумњиво имао када би се критика систематски гајила у свима нашим издањима, од дневне штампе и књи-