Наша књижевност

„Дубоки су корени“ 785!

основним токовима, објасне социјалним чиниоцима, да у психолошким испољавањима виде друштвене тежње и да друштвеним тежњама нађу одговарајуће психолошке основе. Њихови ликови, отуда, сагледани су и до извесне мере и кроз драмску акцију тако и дати: и као индивидуалне јединке, са свим својим, конкретним особеностима, и као претставници одређених друштвених група, дакле као носиоци одређених политичких стремљења. Таквим реалистичким поступком уопштавања аутори су успели да избегну психолошку једностравост у коју их је вукао драмски скучени мотив радње.

Но баш у тој тежњи да и личности и догађаје у свом делу социјално мотивишу, млади писци показали су и своју идејно-уметничку снагу и своје идејно-уметничке слабости, условљене њиховим схватањима. Снагу — у немилосрдном раскринкавању става виших друштвених слојева према црначком питању: слабости — у илузији да је црначко питање један затворени проблем за себе, који се може решити без разрешења постојећих противречности капиталистичког друштва.

У свом драмском тумачењу животног става припадника горњих слојева друштва у односу на црначко питање, млади амерички аутори успели су да покажу пуну меру реалистичке објективности. Она се пре свега испољила у пуном органском јединству психолошке особености јунака и типичности њиховог друштвенб-политичког стремљења, њихове друштвене активности. И-сенатор Лангдон, ћудљиви аристократа старог кова, и његове две ћерке, које се у животу понашају као да су на балу у корист незбринуте деце, и адвокат Рој Максвел, чије је понашање достојно будуће каријере као народног посланика, и писац Хавард, који свој демократски став на амерички начин спаја с недемократском равнодушношћу — сви они обележени су низом потпуно својих, „индивидуалних особина, али ипак имају, у односу на догађаје које драма обрађује, у основи мање или више исти став: став себичног и нечовечног односа према човеку друге масти. Баш та јединствена основа у схватањима целог једног друштвеног слоја, јединствена и мимо видљивих разлика и тананих ни-

јанси, кој е иду од линча до немоћне љубави даје овом делу снажан критичкореалистички смисао.

Основна идеја комада: да су предрасуде према црним људима дубоко укорењене у душама владајућих кругова демонстрирана је, убедљивим реалистичким приказом лица и догађаја, на једноставан, али снажан и потресан начин. Аутори нису раскринкали само оне претставнике владајућих кругова који се, у име моћи коју им даје власт, осионо, бездушно тактички или бутално односе према човечанству црне масти, као што су сенатор Лангдон, адвокат Рој или чувари безбедности, него су на делу показали и лицемерство тзв. либералних интелектуалаца који хуманистичким фразама и самарићанским покровитељством прикривају своја ссбична осећања и своје ниске интересе.

Та смела и. отворена критика либералног, хуманистичког односа према нрначком питању, која ово позоришно дело чини изванредно актуелним,

пада утолико више у очи што ни сами писци,

по оним својим схватањима која су свесно изразили, не излазе из оквира апстрактног признавања права црнаца на

достојан живот. У данашњој друштвеној стварности, коју прожимају толике оштре друштвене супротности, од којих је расна дискриминација само једна, више се не може, као у наивно доба капитализма у коме је живела Бичер Стоу, проповедати само да су и црнци људи, да и они имају права на живот, да

6!

3 5)

5 :

=; З

–