Наша књижевност

274

Деведесетогодишњи _ књижевник, који се ни у ком случају не може обележити као марксиста, ипак је довољно млад и довољно снажног духа да позна оно што је напредно и са животом повезано у совјетској науци и да га брани од реакционарних и метафизичких догми капиталистичке псеудо науке.

Шо говори о фатализму оних биолога који неће да верују у наследност стечених особина и каже: „Потпуно је јасно, да ниједна држава на може толерирати фатализам, нарочито ниједна социјалистичка држава, у којој сваки грађанин мора тежитл да свет измени, да га са циљем и свесно унапреди, и у којој ниједан криминалац и ниједан борбени реакционар не може за себе као извињење навести да је неодговоран за своје поступке, јер да они потичу из дејстава спољних сила, које су од почетка света унапред одређене и на које он не може утицати нити их спречити. Ниједна цивилизована земља на свету не васпитава своје грађане да не одговарају за своје поступке. Напротив, свака прогони оне који су у односу на своје поступке исувише лишени осећања одговорности и, у екстремним случајевима, проглашава их лудим и затвара их“.

Анализирајући иступање сер Анри Дела из Совјетске академије наука, Шо каже: „Ево, о чему се уистини ради: Да ли научници могу захтевати да у научном раду буду слободни од свих правних прописа, или је дужност државе, у интересу заједнипе, да науку контролише, као што контролише све друге делатности На моје давнашње питање: сме ли човек да кува своју мајку, да би Утврдио температуру на којој једна стара жена умире, полиција је делотворно одговорила вешалима. На Лисенково питање: сме ли држава толерирати учење које сваког грађанина чини неодговорним објектом природне селекције, као одговор се може једноставно рећи: „не“. „Да“, које је Анри Дел у овом случају дао као одговор остатак је веровања Адама Шмита, који је сматрао да се бог увек меша у поступке људи и да их према божанским циљевима Управља, без обзира на ступањ егоинзма који људски актери уносе у своје радње. Искуство није потврдило

Књижевност

то веровање. Принцип „Га155е7 Гајге“ мртав је. О томе би требало да размисли Сер Аври,

Тако Шо још једаред интервенише у већ завршеној дискусији и ставља се на страну прогресивног материјалистичког пута науке, који је Мичурин указао а Лисенко изградио и бранио, а против идеалистичких а тиме и реакционарних схватања биолошке метафизике о којој уче Вајсман и Морган.

Б.

КАД СУ ИЗИШЛИ МОНТЕЊЕВИ „ОГЛЕДИ“

У првом броју часописа „Библиотекар,, у иначе занимљивом и информативном чланку др. М. Кићовиа о Народној библиотеци у Београду, има један зацело нетачан податак који треба исправити. Наиме, писац каже да „међу страним књигама [које је Библиотека успела да набавиј има врло ретких“, а у ове убраја и Монтењеве „Огледе“, означујући ту књигу као | издање, а годину публикације као 1625. Монтењ је, међутим, умро 1592, а за живота је штампао три издања својих „Огледа“: прво, у Бордоу, у две свеске, 1580, од којега је сачуван само један једини примерак; друго, мало проширено, 1582; треће, знатно проширено, у Паризу, 1588; четврто (посмртно) знатно увећано белешкама које је писац исписао на маргинама претходног, а које је приредила Монтењева млада обожаватељка Мари де Гурне, 1595; и, пето, фолиоиздање, које је опет приредила г-ђица Де Гурне, 1635. Као што се види, издање које је набавила Народна библиотека није прво, нити је оно из 1625; оно може бити из 1635, а у томе случају оно је пето.

Б. Н.

ЈЕДАН ЧЛАНАК О НИБЕЛУНЗИМА И НАШОЈ НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ

Славист М. О' С. ХУајсће, који се између осталога, бави и испитивањем јужнословенске народне поезије, о6јавио је у јануарској свесци 1946 познатог часописа „Тће ЗГауопс Ке-

риме

| |

аи