Наша књижевност

Ото Бихаљи-Мерин: Жута соба 297

(Сви устају, поздрављају се и одлазе. Остају Милена и Ђорђевић. Милена гаси велико светло. Борђевић стоји мрачан и ћутљив.)

Милена: Морам ти нешто признати, Драги.

Ђорђевић: (Мрзовољно) Није потребно.

Милена: Све је дошло непредвиђено. Ко је могао слутити. Желим да ти кажем зашто нисам могла дати жуту собу.

Ђорђевић: Не желим да сазнам, а ти добро промисли о ономе шта радиш. у

_ Милена: Да сам добро промислила, свакако то не бих учи-

нила. Руководила сам се осећањем. Једном човеку, кога полиција. тражи, пружила сам уточиште.

Ђорђевић: Скривајући неког кога полиција тражи, можеш зачас учинити да нас све потражи.

Милена: Како си чудан, Драги! Када би бар хтео грдити! Али не, »

Ђорђевић: Шта заправо хоћуг Целог живота стојим на теђи. Увек је на једној страни било оно што сам хтео, а на другој оно што се морало.

Милена: Хтела сам се на тебе ослонити, али ето ти се извлачиш... Хтела бих да сазнаш ко је у жутој соби..,

Ђорђевић: Опасно је све знати. (Одлази)

(Милена остаје сама. Доводи у ред неке ситнице и онда седа за клавир и свира неколико пасажа из истог Шопеновог прелида „Кишне капи“. Одозго долазе лагани, опрезни кораци. Прво ноге, па онда-читава висока и унапред погнута појава инжењера Бошковића указује се низ степенице. Неколико степеника над подом собе, Бошковић застаје. Дуго, овално лице са продорним очима и горко извијеним великим устима осветљено је одоздо.

Инжењер Бошковић, ранији Ђорђевићев намештеник, кога тражи специјална полиција као комунисту, нашао је прибежиште код Милене Ђорђевић, и чека, скривен у жутој соби на везу са Партијом која ће га послати партизанима. Бошковић се нагиње над ограду степеница и ослушкује један тренутак. Када

Милена престане са свирањем, он опрезно огледа да нема кога у близини и силази низ степенице.) -

Бошковић: Дивно чудо, да још тако нешто постоји! Као да је време уставило свој ход пред вашом кућом>

(Тихо и јасно, скоро у тону мелодије, тече разговор.)

Милена: (Окреће се према њему) Тишина после буре, али | мало је требало па да данас гром овде тресне,

Бошковић: Јесу сви отишли

Милена: _ Хтео је да се усели у жуту собу... Само да не траје сувише дуго, Бошковићу. Други пут ми, можда, не би пошло за руком... »

Бошковић: И сада тако нежно свирате2

Милена: Музика ми помаже да се саберем. (Тихо свира даље; а Бошковић, говори) -

Бошковић: Како то лепо звони! Мало сам имао времена за слушање музике. Ваше свирање личи на тихи шум ветра у жбу-