Наша књижевност

278 4 Књижевност

њу, на лагано добовање кишних капи у прозорска окна.

Милена: У мојим ушима још звони звек чаша, смех џелата са којим сам се данас куцала.

Бошковић : Штитили сте ме.

Милена У души сам била скоро скрхана од страха.

Бошковић: У животу сваког човека има тренутака страха. Када је први пут граната у мојој близини пала, мислио сам како је добро мравима који могу да умиле у земљу. Страх је природан Главно је да га човек савлада.

Милена: Нисам створена за јуначка дела. Када сам вам уточиште понудила, учинила сам то спонтано: Зар сам и могла другачије» А сада скоро желим...

Бошковић: Немојте променити мишљење. Ако моје везе буду функционисале, убрзо ћу вас напустити. МИ мислићу на вас као на пријатеља праведне ствари.

Милена: (Сумњајући) Окована сам предрасудама, размаженошћу, страхом. Никада вас на вашем путу не бих могла пратити. Бошковић: То не би имало ни смисла. У редовима партизана потребни су борци. А ви и овде можете бити корисни. Када ми је ваш брат, пре више година, у једном по мене опасном часу, о својој сестри говорио, рекао је: она ће ти помоћи, ако буде потребно, као што би мени учинила... И сада, у тренутку нужде, до: шао сам.

Милена: И ја сам вас као свога брата прихватила.

Бошковић: Док сам још био дечак, терао сам једном воловска кола мога оца у воденицу. Ишао сам крај кола, а у сусрет ми је долазила жена са обрамицом на рамену. Моји вочићи застадеше. „Пролази бре, жено“, рекох јој. А она мени: „Нећу, не ваља се. Жена је баксуз.“ Томе су жене од калевке учене. Али то за мене не важи. (Ведро се смеје). Жене могу бити и талије, спаситељке у нужди.

(Завеса) Ото Бихаљи-Мерин